Zasnovano na Mateju 8,23–34; Marku 4,35–41;5,1–20; Luki 8,22–39.
Taj dan u Isusovom životu bio je prepun događaja. Kraj Galilejskog mora izgovorio je svoje prve priče, poznatim slikovitim prikazima ponovo objašnjavajući narodu prirodu svog carstva i način na koji ono treba da bude zasnovano. Svoj rad povezao je s radom sijača, razvoj svog carstva s razvojem gorušičinog semena i delovanjem kvasca u kopanji brašna. Veliko završno odvajanje pravednih od zlih prikazao je pričama o pšenici i kukolju i o ribarskoj mreži. Neuporediva dragocenost istina koje je učio prikazana je sakrivenim blagom i skupocenim biserom, dok je pričom o domaćinu poučio svoje učenike kako treba da rade kao Njegovi predstavnici.
Ceo dan učio je i lečio, a kad se spustila večer, mnoštvo je još uvek bilo oko Njega. Služio im je dan za danom, jedva zastajući da bi uzeo hranu ili se odmorio. Zlobno kritikovanje i pogrešno predočavanje kojim su Ga fariseji stalno proganjali, učinili su Njegov rad znatno težim i mučnijim; sad je na kraju dana bio tako premoren da je odlučio potražiti odmor na nekom usamljenom mestu preko jezera.
Istočna obala Genezareta bila je nenastanjena, jer su se tu i tamo kraj jezera nalazili gradovi; ipak bila je to pusta oblast u usporedbi sa zapadnom stranom. Stanovništvo je bilo više neznabožačko no jevrejsko i održavalo je slabe veze s Galilejom. Tako je ovaj kraj nudio Isusu samoću koju je tražio, pa je sada naložio svojim učenicima da Ga tamo prate.
Kad je otpustio mnoštvo, uzeli su Ga »kako beše« u lađu i brzo otplovili. Ali nisu uspeli otploviti sami. Tu, nedaleko od obale, bili su i drugi ribarski čamci, i oni su se ubrzo napunili ljudima koji su pratili Isusa, željni da Ga gledaju u slušaju.
Spasitelj se napokon oslobodio pritiska mnoštva i savladan umorom i glađu, legao na krmu i ubrzo zaspao. Večer je bila blaga i prijatna i mir je počivao nad jezerom; ali iznenada preko neba navukla se tama, vetar je divlje zapuhao niz planinske klance dužinom istočne obale i jezero je zahvatila okrutna bura.
Sunce je zašlo i noćna tmina spustila se na uzburkano more. Valovi, besno šibani vetrovima koji su urlali, pljuštali su žestoko po lađi učenika i pretili da je potope. Ovi očvrsnuli ribari proveli su svoj život na tom jezeru i sigurno vodili svoje barke kroz mnoge oluje, ali sad su se njihova snaga i umeće pokazali bezvrednima. Bili su nemoćni u zagrljaju te divlje oluje i nada ih je napuštala kad su videli da se njihova lađa puni.
Obuzeti naporom da spasu sebe, zaboravili su da je u lađi Isus. Sada, videći da je njihov trud uzaludan, a smrt neizbežna, setili su se Onoga po čijoj su zapovesti krenuli preko jezera. U Isusu je bila njihova jedina nada. U svojoj bespomoćnosti i očajanju povikali su: »Gospode! Gospode!« Međutim, gusti mrak sakrivao Ga je od njihovih pogleda. Glasovi su im nestajali u urliku oluje i odgovora nije bilo. Obuzeli su ih sumnja i strah. Da li ih je Isus zaboravio? Da li je On koji je pobedio bolest i demone, pa čak i smrt, sada nemoćan da pomogne svojim učenicima? Zar ih je zanemarivao u njihovoj nevolji?
Ponovo su zvali, ali odgovora nije bilo, osim zavijanja besne oluje. Njihova lađa već tone. Trenutak samo i gladni valovi će ih progutati.
Iznenada, bljesak munje probija tamu i oni vide Isusa kako spava, neuznemiren bučanjem oluje. Začuđeni i očajni povikali su: »Učitelju! zar ti ne mariš što ginemo?« Kako se može tako mirno odmarati dok se oni u opasnosti bore sa smrću?
Njihova vika budi Isusa. Dok bljesak munje osvetljava Isusa, oni vide nebeski mir na Njegovom licu. U Njegovom pogledu čitaju nežnu ljubav, koja zaboravlja na sebe, i okrećući svoja srca k Njemu, uzvikuju: »Gospode! izbavi nas, izgibosmo.«
Nikada duša nije izustila taj uzvik a da je on ostao bez odgovora. Kad su dograbili svoja vesla da učine i poslednji napor, Isus je ustao. Stajao je usred svojih učenika, dok je bura besnela, valovi se razbijali nad njima i munje osvetljavale Njegovo lice. Podigao je svoju ruku, kojom je tako često činio dela milosti, i progovorio razbešnjelom moru: »Ćuti, prestani.«
Bura je stala. Silni valovi se smirili. Oblaci se razišli i nestali, a zvezde zasjale. Lađa se smirila na tihome moru. Tada, okrenuvši se svojim učenicima, Isus je žalosno upitao: »Zašto ste tako strašljivi? Kako nemate vere?« (Marko 4,40)
Učenici su umuknuli. Čak ni Petar nije pokušao izraziti strahopoštovanje koje je ispunjavalo njegovo srce. Čamci koji su krenuli da prate Isusa bili su u istoj opasnosti kao i apostoli. Strah i beznađe obuzeli su i ljude u čamcima; ali Isusova zapovest unela je mir u ovaj prizor pometnje. Žestina oluje približila je čamce jedne drugima i svi u njima videli su čudo. U miru koji je nastao, zaboravljen je strah. Ljudi su šaputali jedan srugome: »Ko je ovaj dakle da ga i vetar i more slušaju?«
Kad su Ga probudili da se sretne s olujom, Isus je bio savršeno miran. Nije bilo nikakvog straha ni u rečima ni u pogledu, jer nije bilo straha u Njegovom srcu. Međutim, On nije počivao posedujući svemoćnu silu. Nije počivao u miru kao »Gospodar zemlje i mora i neba«. Tu silu odložio je jer kaže: »Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe.« (Jovan 5,30) On se uzdao u Očevu moć. Isus je počivao u veri – veri u Božju ljubav i staranje – a sila reči koja je utišala buru bila je Božja sila.
Kao što je Isus počinuo verom u Očevoj brizi, tako i mi treba da počinemo u brizi našeg Spasitelja. Da su učenici imali poverenja u njega, sačuvali bi mir. Njihov strah u vreme opasnosti otkrio je njihovo neverstvo. U svojim naporima da se spasu, zaboravili su Isusa, i tek sad su se razočarani u svoje oslanjanje na sebe okrenuli k njemu, On im je mogao pružiti pomoć.
Kako je iskustvo učenika često i naše iskustvo! Kad se navuku oluje iskušenja i žestoko sevaju munje, a valovi nadiru preko nas, sami se borimo s olujom, zaboravljajući da postoji Onaj koji nam može pomoći. Uzdamo se u vlastitu snagu sve dok ne izgubimo nadu i gotovo ne izginemo. Tada se setimo Isusa i ako Njega prizovemo da nas spasi, naš uzvik neće da bude uzaludan. Iako sa žalošću kara naše neverstvo i samopouzdanje, On nikada ne propušta da nam pruži pomoć koja nam je potrebna. Bilo na kopnu ili na moru, ako imamo Spasitelja u srcu, mi nemamo potrebe da strahujemo. Živa vera u Otkupitelja utišaće more života i izbaviće nas od opasnosti na način koji On smatra najboljim.
Postoji još jedna duhovna pouka iz ovog čuda smirivanja bure. Iskustvo svakog čoveka svedoči o istinitosti Pisma: »A bezbožnici su kao more uskolebano, koje se ne može umiriti… Nema mira bezbožnicima, veli Bog moj.« (Isaija 57,20.21) Greh je razorio naš mir. Dok se »ja« ne pokori, ne možemo naći mir. Nikakva ljudska sila ne može obuzdati strasti koje gospodare srcem. Mi smo ovde bespomoćni kao i učenici u utišavanju razbešnjele bure. Međutim, Onaj koji je naredio da se umire divovski valovi u Galileji, izgovorio je reč mira svakoj duši. Ma koliko žestoka bila bura, oni koji se obrate Isusu sa uzvikom: »Gospode, izbavi nas«, dobit će oslobođenje. Njegova milost koja miri dušu s Bogom utišava borbu ljudskih strasti i u Njegovoj ljubavi srce ima mir. »On obraća vetar u tišinu, i vali njihovi umuknu. Vesele se kad se stišaju, i vodi ih u pristaništu koje žele.« (Psalam 107,29,30) »Opravdavši se dakle verom, imao mir s Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista.« »I mir će biti delo pravde, što će pravda učiniti biće pokoj i bezbrižnost do veka.« (Rimljanima 5,1; Isaija 32,17)
U rano jutro Spasitelj i Njegovi pratioci došli su na obalu i svetlost Sunca koje se rađalom kao da blagoslilja mirom, dodirivala je more i zemlju. Ali tek što su kročili na obalu, njihove oči zapazile su prizor užasniji od okrutne bure. Iz nekog skrovišta među grobovima, dva poremećena čoveka ustremila su se na njih da ih rastrgnu. Na ovim ljudima visili su delovi lanaca koje su raskinuli bežeći s mesta zatočenja. Telo im je bilo u ranama, a posekotine od oštrog kamenja krvarile su. Njihove oči sevale su ispod duge, nauredne kose. Izgleda da su demoni koji su vladali nad njima potpuno izbrisali svaku sličnost s ljudskim bićem, pa su više ličili na zveri nego na ljude.
Učenici i njihovi pratioci pobegli su užasnuti. Odmah su primetili da Isus nije bio s njima, pa su se okrenuli da Ga potraže. Stajao je tamo gde su Ga ostavili. On koji je stišao buru, koji je ranije sreo Sotonu i pobedio ga nije pobegao pred ovim demonima. Kad su se ovi ljudi, škrgućući zubima i bacajući pjenu iz usta, približili Njemu, Isus je podigao istu ruku koja je smirila valove i ljudi nisu mogli prići bliže. Stajali su pred Njim besni, ali bespomoćni.
S autoritetom je naredio nečistim duhovima da iziđu iz njih. Njegove reči prodrle su do pomračenih umova ovih nesrećnih ljudi. Nejasno su shvatili da je blizu Onaj koji ih može spasiti od demona koji su ih mučili. Pali su pred Spasiteljeve noge da Mu se poklone; ali kad su se usne otvorile da zamole za Njegovu milost, demoni su divlje vičući progovorili kroz njih: »Šta je tebi do mene, Isuse sine Boga višnjega? Zaklinjem te Bogom, ne muči me.«
Isus je zapitao: »Kako ti je ime?« Odgovor je glasio: »Legion mi je ime; jer nas je mnogo.« Koristeći nesrećne ljude kao posrednike za prenošenje poruke, zamolili su Isusa da ih ne pošalje izvan tog predela. Nedaleko na padini brega paslo je veliko krdo svinja. Demoni su molili da im dopusti da uđu u njih, i Isus im je dopustio. Odjednom je bezrazložan strah zahvatio krdo. Ono je bjesomučno pojurilo niz litice i u nemogućnosti da se zaustavi na obali, stropoštalo se u jezero i utopilo.
U međuvremenu kod opsednutih od demona nastupila je čudesna promena. Svetlost je prosvetlila njihove umove. Njihove oči zasjale su razboritošću. Pojave tako dugo izobličene u sotonski lik, postale su iznenada blage, ruke umrljane krvlju postale su mirne i radosnim glasovima slavili su Boga za svoje oslobođenje.
S litice čuvari svinja videli su sve što se zbilo i požurili su da odnesu vest svjim poslodavcima i celom narodu. U strahu i uznemirenost celokupno stanovništvo skupilo se da sretne Isusa. Ova dva čoveka opsednuta demonima bili su strah i trepet za celu okolinu. Niko nije sigurno prolazio kraj mesta na kome su se oni nalazili, jer bi se s demonskom jarošću ustremili na svakog putnika. Sada su ovi ljudi odeveni i zdravog razuma sedeli kraj Hristovih nogu, slušali Njegove reči i slavili ime Onoga koji ih je izlečio. Međutim, narod koji je posmatrao ovaj veličanstveni prizor nije se radovao. Gubitak svinja bio im je važniji nego oslobođenje ova dva Sotonina roba.
Ovaj gubitak bio je dozvoljen u milosti prema vlasnicima svinja. Obuzeti svetovnim dobrima nisu marili za neuporedive vrednosti duhovnog života. Isus je želeo raskinuti uticaj sebične ravnodušnosti, da bi mogli primiti Njegovu milost. Međutim, žalost i gnev zbog zemaljskog gubitka zaslepio je njihove oči za Spasiteljevu milost.
Pojava natprirodne sile probudila je sujeverje u narodu i podstakla njihova strahovanja. Iz boravka ovog Stranca među njima mogu slediti dalje nesreće. Naslućivali su novčanu propast i odlučili da se oslobode Njegovog prisustva. Oni koji su sa Isusom prešli jezero, pričali su o svemu što se desilo prethodne noći, o svom stradanju u oluji i kako su vetar i more bili umireni. Međutim, njihove reči nisu ostavile nikakav utisak. U strahu narod se okupljao oko Isusa, preklinjući Ga da ih napusti i On je pristao, ukrcavši se odmah za suprotnu obalu.
Ljudi iz Geraze imali su pred sobom živi dokaz o Hristovoj moći i milosti. Videli su ljude kojima je vraćen razum, ali su toliko strepili za svoje zemaljske interese da su Onoga koji je pobedio kneza tame pred njihovim očima smatrali nezvanim gostom, i Dar Neba bio je udaljen s njihovih vrata. Mi nemamo priliku da se okrenemo od Hristove ličnosti, kao što su to učinili Gerazenci, ali još uvek postoje mnogi koji ne žele poslušati Njegove reči zato što bi poslušnost obuhvatila i žrtvovanje nekog svetovnog dobra. Iz straha da Njegovo prisustvo ne izazove novčane gubitke, mnogi odbacuju Njegovu milost i udaljuju od sebe Njegovog Duha.
Međutim, osećaj oslobođenih od demona bio je sasvim drukčiji. Oni su želeli prisustvo svog Oslobodioca. U Njegovoj blizini osećali su se zaštićenim od demona koji su mučili njihove živote i upropastili njihovo najbolje životno doba. kad se Isus spremao da uše u lađu, prišli su Mu, klekli do Njegovih nogu i milili Ga da ostanu kraj Njega kako bi mogli stalno slušati Njegove reči. Međutim, Isus im je naložio da idu kući i kažu kakve im je velike stvari učinio Gospod.
To je bio njihov zadatak – da idu u neznabožački dom i govore o blagoslovu koji su primili od Isusa. Bilo im je teško da budu odvojeni od Spasitelja. Sigurno su ih očekivale velike teškoće u druženju sa svojim neznabožačkim sugrađanima. Njihova odvojenost od društve kao da ih je onesposobljavala za rad koji je On naznačio. Međutim, čim ih je Isus usmerio na njihovu dužnost, bili su spremni da poslušaju. Ne samo što su govorili svojim ukućanima i susedima o Isusu već su išli kroz ceo Dekapolis, objavljujući posvuda Njegovu moć spašavanja i opisujući kako ih je oslobodio od demona. U ovom radu mogli su primiti veći blagoslov nego da su, samo zbog lične koristi, ostali u Njegovom prisustvu. Spasitelju se približavamo radom na širenju dobrih vesti o spasenju.
Dva čoveka izlečena od demona bili su prvi misionari koje je Isus poslao da propovedaju evanđelje u oblasti Dekapolisa. Ovi ljudi imali su prednost da slušaju Isusovo učenje samo nekoliko trenutaka. Do njihovih ušiju nije nikada doprla nijedna propoved s Njegovih usana. Nisu mogli poučavati narod kao što su to mogli učenici koji su svakodnevno bili sa Isusom. Međutim, u svojoj ličnosti nosili su dokaze da je Isus bio Mesija. Mogli su kazati ono što su znali; ono što su sami videli i čuli i osetili od Hristove sile. To je ono što može učiniti svako čije je srce takla Božja milost. Jovan, ljubljeni apostol, napisao je: »Što beše ispočetka, što čusmo, što videsmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše, o reči života… što videsmo i čusmo to javljamo vama.« (1. Jovanova 1,1–3) Kao Hristovi svedoci treba da kažemo ono što znamo, ono što smo sami videli, čuli i osetili. Ako smo korak za korakom sledili Isusa, imaćemo što određeno da kažemo o načinu na koji nas je vodio. Možemo reći kako smo proverili Njegovo obećanje i utvrdili da je istinito. Možemo posvedočiti ono što znamo o Hristovoj milosti. To je svedočanstvo na koje nas Gospod poziva, a zbog njegovog nedostatka svet gine.
Iako narod iz Geraze nije primio Isusa, On ih nije prepustio tami koju su izabrali. Kad su Ga zaklinjali da ode od njih, oni nisu čuli Njegove reči. Oni nisu znali što su odbacili. Zato je On ponovo poslao svetlost, i to preko onih koje neće odbiti da slušaju.
Sotonina namera bila je da uništenjem svinja odvrati narod od Spasitelja i spreči propovedanje evanđelja u toj oblasti. Međutim, upravo ovaj događaj uznemirio je celu oblast kao ništa drugo, i usmerio pažnju od Hrista. Iako se Spasitelj lično udaljio, ljudi koje je izlečio ostali su kao svedoci Njegove sile. Oni koji su bili posrednici kneza tame postali su kanali svetlosti, vesnici Sina Božjega. Ljudi su se divili dok su slušali čudesne novosti. U celoj toj oblasti vrata su se otvarala evanđelju. Kad se Isus vratio u Dekapolis, narod se sticao oko Njega i tri dana, ne samo stanovnici jednog grada već hiljade iz cele okoline slušale su vest o spasenju. Čak i sila zlih duhova je podvlašćena našem Spasitelju i delovanje zla okrenulo se na dobro.
Susret sa opsednutima iz Geraze nosio je pouku za učenike. On je pokazivao svu dubinu poniženja u koju Sotona želi uvući ceo ljudski rod i Hristovu misiju da oslobodi ljude od njegove sile. Ova unesrećena bića, nastanjena u grobovima, kojima su vladali demoni, u ropstvu neobuzdanih strasti i gnjusnih požuda, predstavljaju ono što bi ljudski rod postao da je prepušten Sotoninoj vlasti. Sotona vrši stalan uticaj na ljude da umrtvi čula, da zavlada umom na zlo i unižava dušu. Kad god ljudi odbijaju Spasiteljev poziv, potčinjavaju se Sotoni. Danas to mnogi čine u svakoj oblasti života, u domu, u radu, pa čak i u crkvi. To je razlog što su se nasilje i zločin raširili po Zemlji i moralna tama, kao koprena smrti, pokriva ljudske naseobine. Svojim naročitim iskušenjima Sotona vodi ljude u sve veće zlo, dok krajnji rezultat ne bude poročnost i propast. Jedina sigurna zaštita protiv njegove sile nalazi se u Isusovom prisustvu. Pred ljudima i anđelima Sotona se otlrio kao čovekov neprijatelj i uništavalac. Hristos kao čovekov prijatelj i oslobodilac. Njegov Duh razviće u čoveku sve ono što će oplemeniti karakter i uzvisiti prirodu. On će u telu, duši i duhu izgraditi čoveka za slavu Bogu. »Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i čistote.« (2. Timotiju 1,7) On nas je pozvao »da dobijemo slavu« – karakter »Gospoda našega Isusa Hrista«; pozvao nas je da budemo »jednaki obličju sina njegova«. (2. Solunjanima 2,14; Rimljanima 8,29)
A duše koje su tako nisko pale da su postale Sotonina oruđa, Hristovom silom opet su preobražene u vesnike pravde koji Božji Sin šalje da kažu »šta ti Gospod učini, i kako te pomilova«.
