Čitaonica

"Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegovog..." Otkrivenje 14,7
Veličina fonta: +

Središte nade

Središte nade

Ispitivanje rečnika i osnovnih tema Staroga i Novoga zaveta ( vidi Starozavetna i Novozavetna terminologija ) koje se odnose na kraj sveta pokazalo je da nada u Gospodnji dolazak u Starom zavetu i nada u Hristov drugi dolazak u Novom zavetu predstavljaju kulminaciju celokupne biblijske eshatologije.


1.    Nada

Duboka čežnja za drugim Hristovim dolaskom oseća se u svim delovima Novoga zaveta. Ona je povezana sa nadom u pravednost (Galatima 5,5), u slavu (Kološanima 1,27), u vaskrsenje (Dela 24,15), u spasenje (1. Solunjanima 5,8) i u večni život (Titu 1,2). Utemeljena je na samom Bogu (1. Timotiju 4,10), i na Isusovom obećanju da će ponovo doći (Jovan 14,3.28). On sam najavljuje svoju slavu (Matej 24,30) i obećava da neće biti nepravedni sudija koji zanemaruje one koji mu se obraćaju sa suzama i dan i noć (Luka 18,6-8). Strpljivost onih koji se oslanjaju na Njega sve do kraja, neće biti uzaludna (Matej 10,22).

Međutim, "blažena nada, javljanje slave našega velikoga Boga i Spasitelja Isusa Hrista" (Titu 2,13) ne sme se zameniti s običnom ljudskom narod. Nada, u opštem značenju  te reči, to je težnja, želja koja treba da se ispuni u budućnosti. Ona želi nešto što sada nema, što je još nesigurno.

Biblijska nada, sa druge strane, ima siguran lenger (Jevrejima 6,19). On se krije u moćnim Božjim delima u prošlosti: Bog je izbavio svoj narod iz Egipta; Isus Hristos  "je došao svojima" (Jovan 1,11), umro za naše grehe i vaskrsnuo za naše opravdanje  (Rimljanima 4,25). Biblijska nada stoji na toj steni, koja je "sila Božja, "koju učini u Hristu, kada ga podiže iz mrtvih, i posadi sebi s desne strane na nebesima" iznad svih zemaljskih sila (Efescima 1,20.21). To je živa nada, utemeljena na sadašnjem suverenitetu Isusovom, koji je postao naš Gospod i Hristos (Dela 2,36), koji je "ušao napred za nas" u nebesko Svetilište (Jevrejima 6,19.20).

Hrišćanska nada je utemeljena na nečemu što je već postignuto, o čemu sam Hristos svedoči (1. Korinćanima 15,19.20). Preko Svetoga Duha (Rimljanima 5,5) Bog nade poziva izabrane (Efescima 1,18) i ispunjava njihova srca nadom (Kološanima 1,27). Bez Boga ne bismo imali ništa čemu bismo se mogli nadati (Efescima 2,12), sa Bogom, nada nam jača veru i podstiče ljubav (Kološanima 1,4.5).

2.    Maranata

Eshatološka nada je uvek bila draga srcima hrišćana. Trajnost prastare aramejske formule "maran atha" (1. Korinćanima 16,22) u crkvenoj tradiciji svedoči u korist te činjenice. Ova molitva "da dođe naš Gospod" održala se u svom prvobitnom obliku, kao i molitva koju je Isus izgovorio na aramejskom jeziku (Oče naš- abba- Marko 14,35). Maran atha je prevedena na grčki jezik u Otkrivenju 22,20.

Važnost ove molitve u bogosluženju prve Crkve pokazuje koliko je očekivanje drugog Hristovog dolaska bilo živo u to doba. Hristov dolazak je bio naglašavan i u službi Gospodnje večere: apostol Pavle kaže da učestvovanje u uzimanju hleba i čaše predstavlja objavljivanje vere u drugi dolazak Isusa Hrista (1. Korinćanima 11,26). I očekivanje i najavljivanje drugog dolaska našlo je tako svoje pravo mesto u liturgiji prve Crkve.

3.    Zahvaljivanje

Zahvaljivanje je zauzimalo  važno mesto u liturgiji prve Crkve, posebno u službi Gospodnje večere. Apostol Pavle je zahvaljivanje upotrebljavao kao uvod u svoje poslanice crkvama. Zahvaljivanje sadrži elemente vere zajedničke svima koji je izražavaju. Kada se apostol obraćao crkvama i pisao o izražavanju zahvalnosti Bogu, njegovi čitaoci su mogli da odgovore rečju: Amin!

Najveći deo izraza zahvalnosti se završavao podsećanjem na drugi Hristov dolazak (1. Korinćanima 1,7; Efescima 1,10; Filibljanima 1,6;  1. Solunjanima 1,10; 2. Solunjanima 1,7-10; 1. Petrova 1,5). Spominjanje drugog dolaska u formuli zahvaljivanja pokazivalo je da je drugi dolazak predstavljao srž vere i bogosluženja u apostolskoj Crkvi. Za Crkvu, trenutni "dolazak" Isusa Hrista među svoje vernike u obliku izlivanja Svetoga Duha predstavljao je zalog budućeg nasledstva (Efescima 1,13.14). Dolazak Svetoga Duha nije predstavljao konačno ispunjenje obećanja, i dalje je trebalo da se Sin čovečji pojavi na nebeskim oblacima.

4.    Sin čovečji

Isus se često služio titulom "Sin čovečji". Izraz potiče iz teksta u Danilu 7,13. u kojemu se Sin čovečji pojavljuje kao eshatološko biće, snabdeveno božanskim atributima, ispunjavajući carsku mesijansku ulogu (Ferch 174). To je potvrđeno spominjanjem oblaka na kojemu putuje i naglašavanjem Njegove vlasti da sudi (Danilo 7,13.14).

Titula "Sin čovečji" koju je Isus pripisao sebi, pomaže nam da objasnimo parusiju. Uzimajući ovu titulu, Isus je najavio svoj identitet; formula je objašnjavala konkretni aspekt Njegovog zemaljskog postojanja. Na isti način On objašnjava kako i zašto će se vratiti na Zemlju. Prvo, Onaj koji mora da dođe je Onaj isti koji je došao; vaskrsli Hristos je prepoznat po svojim ljudskim karakteristikama (Luka 24,30.31.41-43; Jovan 20,20.27). Drugo, odnesen je u slavu na oblacima nebeskim (Dela 1,9) i na slavnom oblaku će se i vratiti (Otkrivenje 1,7). Obavljajući uloge  koje spominje tekst u Danilu 7, On će doći da sudi svetu (Matej 25,31-33). Konačno, zbog dobro poznatih veza između drugog i sedmog poglavlja Knjige proroka Danila, On mora da dođe na kraju istorije ovoga sveta. Isus je sebe predstavio kao Kamen koji udara u podnožje simboličkog lika koji predstavlja carstva ovoga sveta i satire ga u prah (Danilo 2,34; Luka 20,18). Dolazak Sina čovečjeg u slavi i veličanstvu označiće konačno i večno uspostavljanje Božjeg carstva (Matej 25,31).

Ocenite ovaj post:
Starozavetna i Novozavetna terminologija
Objavi svetu (Tell the World) - Film baziran na is...

Related Posts