Čitaonica

"Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegovog..." Otkrivenje 14,7
Veličina fonta: +

Rastenje u Hristu

Rastenje u Hristu

Promena srca kojom postajemo Božja deca u Bibliji se naziva rođenjem. Na drugom mestu upoređena je sa isklijavanjem dobrog semena koje je posejao domaćin. Prema istoj slici, oni koji su se urpavo obratili Hristu treba da “kao novoročena ceca” “uzrastu” do visine rasta ljudi i žena u Isusu Hristu (1. Petrova 2,2; Efescima 4,15). Ili, slično dobrom semenu koje je posejano u polju, treba da uzrastu i donesu rod. Isaija kaže da oni treba “da se prozovu hrastovi pravde, sad Gospodnji za slavu njegovu” (Isaija 61,3). I tako su iz života prirode preuzete slike koje nam pomažu da bolje razumemo tajanstvene istine duhovnog života.

Sva ljudska mudrost i znanje ne mogu da udahnu život ni najmanjem predmetu u prirodi. Samo životom koji je sam Bog udahnuo mogu da žive i biljke i životinje. Isto tako samo životom od Boga začinje se duhovni život u povekovom srcu. Ako čovek nije rođen “odozgo”* (Jovan 3,3), ne može dobiti udela u životu koji je Hristos svojim dolaskom želeo da nam da.   

Kao što je sa životom, tako je i sa rastenjem. Bog je onaj koji čini da se pupoljak rascveta i cvet donese rod. Njegovom silom seme se razvija i “najpre donese travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu” (Marko 4,28). Prorok Osija kaže o Izrailju da će “procvetati kao ljiljan”. “Rađaće kao žito i cvetaće kao vinova loza.” (Osija 14,6.7) Isus nam zapoveda: “Pogledajte ljiljane kako rastu!” (Luka 12, 27) Biljke i cveće ne rastu svojim staranjem, svojom brigom, svojim naporom, već primanjem onog što je Bog pripremio da im služi za život. Dete ne može nikakvom svojom brigom ili silom dodati nešto svom rastu. tako ni vi ne možete svojom brigom ili silim obezbediti svoje duhovno rastenje. Biljka, dete, rastu primajući iz svoje okoline ono što im služi za život — vazduh, Sunčevu svetlost i hranu. Ono što su ti darovi prirode životinji i biljki, to je Hristos onima koji se uzdaju u Njega. On je njihovo “videlo večno”, “sunce i štit” (Isaija 60,19; Psalam 84,11). On će biti kao “rosa Izrailju”. “Sići će kao dažd na pokošenu livadu.” (Osija 14,5; Psalam 72,6) On je živa voda, “hleb Božji ... koji silazi s neba i daje život svetu” (Jovan 6,33).

Nenadmašnim darom svoga Sina Bog je ceo svet okružio atmosferom milosti isto tako stvarnom kao što je i vazduh koji kruži oko Zemljine kugle.  Svi koji odluče da udišu tu životodavnu atmosferu živeće i uzrasti do visine rasta ljudi i žena u Isusu Hristu.

Kao što se cvet okreće prema Suncu, da bi blistbi zraci mogli da mu pomognu u usavršavanju lepote i simetrije, tako se imi moramo okrenuti suncu ravde da bi nebeska svetlost mogla da nas obasja i razvije naš karakter po Hristovom uzoru.

Isus je govorio to isto rečima: “Budite u meni i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu, tako i vi ako u meni ne budete, ... jer bez mene ne možete činiti ništa!” (Jovan 15,4.5) Da biste mogli da živite svetim životom, zavisite od Hrista kao što loza zavisi od čokota — roditelja da bi rasla i donosila rod. Odvojeni od Njega, vi nemate života. Nemate sile da se oduprete iskušenju ili rastete u milosti i svetosti. Prebivajući u Njemu, možete da napredujete. Crpeći život od Njega, nećete se osušiti niti ostati bez roda. Bićete slični drvetu koje je “zasađeno kraj potoka”.

Mnogi drže da  jedan deo posla moraju da obave sami. Oni su se pouzdali u Hrista da dobiju oproštenje greha, ali se sada svojim naporima trude da žive pravedno. Međutim svaki takav napor je uzaludan. Isus kaže: “Jer bez mene ne možete činiti ništa!” Naše rastenje u milosti, naša radost, naša korisnost — sve to zavisi od našeg jedinstva sa Hristom. Samo zajednica s Njime iz dana u dan, iz časa u čas — samo nastavanje u Njemu — čini da rastemo u milosti. On nije samo samo “začetnik” već i “svršitelj” naše vere! To je Hristos — privi i poslednji i uvek. On mora da bude sa nama ne samo na početku i na kraju našeg puta već i na svakom koraku kroz život. David kaže: “Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem!” (Psalam 16.8)

Da li pitate: “Kako treba da živim u Hristu?” — Na isti način na koji ste Ga primili u početku. “Kako, dakle, primiste Hrista Isusa,Gospoda, onako živite u njemu!” “A pravednik živeće od vere!” (Kološanima 2,6; Jevrejima 10,38) Vi ste sebe predali Bogu, da budete potpuno Njegovi, da Mu služite i da Ga slušate, i prihvatili ste Hrista kao svog Spasitelja. Vi niste mogli sami okajati svoje grehe ili promeniti svoje srce; ali vi ste sebe predali Bogu, verujući da je On, Hrista radi, sve to učinio za vas. Verom ste postali Hristovi, i verom treba da rastete u Njemu — dajući i uzimajući. Vi treba da date sve — svoje srce, svoju volju, svoju službu — da sebe predate Njemu i budete poslušni svim Njegovim zahtevima; vi morate i uzeti sve — Hrista, puninu svih blagoslova, da živi u vašem srcu,da bude vaša sila, vaša pravednost, vaš večiti Pomoćnik — da vam daruje moć da budete poslušni.

Posvetite ujutro sebe Bogu; neka vam to bude prvi posao.Neka vaša molitva bude: “Uzmi me, o Gospode, da potpuno budem Tvoj! Sve svoje planove stavljam pred Tvoje noge. Upotrebi me danas u svojoj službi. Budi sa mnom, i neka se celo moje delo obavlja u Tebi!” Tako treba da bude svakoga dana. Svakog jutra posvećujte sebe Bogu za taj dan. Iznesite Mu sve svoje planove, da Njegovo proviđenje pokaže da li ih treba ostvariti ili odbaciti. I tako ćete, iz dana u dan, svoj život predavati u Božje ruke; tako će se vaš život oblikovati da bude sve sličniji Hristovom životu.

Život u Hristu je život ispunjen spokojstvom. Možd u njemu neće biti osećajnog zanosa, ali će biti stalnog, spokojnog poverenja. Vi se ne uzdate u sebe, već u Hista! Vaša je slabost sjedinjena sa Njegovom izdržljivošću. I tako ne treba da gledate na sebe, ne treba da se bavite sobom, već gledajte na Hrista! Neka se vaše misli vave Njegovom ljubavlju, lepotom i savršenstvom Njegovg karaktera. Hristos u svom samoodricanju, Hristos u svom poniženju, Hristos u svojoj čistoti i svetosti, Hristos u svojoj neuporedivoj ljubavi — tema je o kojoj treba da razmišljate. Voleći Njega, podržavajući Njega, potpuno se oslanjajući na Njega, vi ćete se preobraziti i postati slični Njemu.

Isus kaže: “Budite u meni!” Te reči sadrže misao o odmoru, postjanosti, poverenju. I ponovo on poziva: “Hodite k meni... i ja ću vas odmoriti (Matej 11,28.29) Reči psalmiste izražavaju istu misao: “Osloni se na Gospoda, i ćekaj ga!” Isaija nas uverava: “U miru i uzdanju biće sila vaša!” (Psalam 37,7; Isaija 30,15) Ovaj odmor ne nalazi se u neaktivnosti; jer je u Spasiteljevom pozivu obečćanje o odmoru povezano sa pozivom na rad: “Uzmite jaram moj na sebe... i naći ćete pokoj dušama svojim!” (Matej 11, 20) Srce koje najpotpunije počiva u Hristu biće najozbiljnije i najmarljivije u radu za Njega.

Kada smo zaokupljeni sobom, naš um se okreće od Hrista, Izvora snage i života. Zato se sotona stalno trudi da pažnju odvrati od Spasitelja i tako spreči zajednicu i vezu duše sa Histom. Zadovoljstva sveta, brige i nesigurnosti i žalosti života, mane drugih, ili vaše sopstvene mane i nedostaci — na jedno od toga ili na sve zajedno on želi da skrene vaše misli. Ne dozvolite da vas zavedu njegova lukavstva! Mnoge koji su stvarno savesni i koji žele da žive za Boga on vrlo često navodi da se bave svojim manama i slabostima, i tako, odvajajući ih od Hrista, nada se da će postići pobedu. Mi ne smemo sebe da stavimo u centar i onda se prepustimo zabrinutosti i strahu hoćemo li biti spaseni. Sve to udaljava nas od Izvora naše sile. Prepustite Bogu staranje o sebi i imajte poverenja u Njega. Razgovarajte i mislite o Isusu. Neka se vaše “ja” izgubi u Njemu. Odbacite svaku sumnju; odagnajte svoj strah. Kažite sa apostolom Pavlom: “A ja više ne živim nego živi u meni Hristos. A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjega, kojemu omileh, i predade sebe za mene!” (Galatima 2,20) Oslonite se na Boga! On može da sačuva ono što ste Mu poverili.Ako sebe prepustite Njegovim rukama, On će učiniti da nadmoćno pobeđujete u Onom koji vas je ljubio. (Rimljanima 8,37)

Kad je Hristos uzeo čovekovu prirodu, povezao se sa ljudskim rodom vezom ljubavi koju nikakva sila, osim čoveka samog, nikad neće moći da raskine. Sotona će nam stalno podmetati svoje mamce da bi nas naveo da prekinemo tu vezu — da se namerno odvojimo od Hrista. Upravo nam je tu neophodno da stražimo, da se trudimo, da se molimo da nas ništa ne navede da izaberemo drugog gospodara; jer to uvek zavisi od naše slobodne volje. Ali neka naše oči uvek gledaju Hrista, i On će nas sačuvati. Gledajući Isusa mi smo sigurni. Ništa nas ne može istrgnuti iz Njegove ruke. Gledajući stalno Njega, “mi se preobražavamo u to isto obličje iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha” (2. Korinćanima 3,18)

Upravo su na taj način prvi učenici postali slični svom omiljenom Spasitelju. Kada su ti učenici čuli Isusove reči, osetili su svoju potrebu za Njime. Oni su Ga tražili, našli i sledili. Bili su sa Njim kao učenici sa učiteljem, svakog dana primajući sa Njegovih usana pouke o svetoj istini. Gledali su u Njega, kao sluge u svog gospodara, da saznaju svoju dužnost. Ti učenici bili su “ljudi smrtni kao i mi” (Jakov 5, 17). I onisu morali da vode istu borbu sa grhom. Bila im je neophodna ista milost da bi živeli svetim životom. Čak ni Jovan, omiljeni učenik, koji je najpotpunije odražavao Spasiteljev lik, nije po svojoj prirodi imao tu lepotu karaktera. On nije samo bio nametljiv i željan časti, već i žestok i kivan na one koji su ga vređali. Ali, kad se upoznao karakterom božanskog Sina, postao je svestan svojih nedostataka i to saznanje učinilo ga je poniznim. Snaga i strpljenje, sila i nežnost, veličansltvo i krotost, koje je svakodnevno gledao u životu Božjeg Sina, ispunili su ga divljenljem i ljubavlju. Iz dana u dan Hristos je se više privlačio njegovo srce, sve dok na kraju nije izgubio sebe iz vida, ispunjen ljubavlju prema svom Učitelju. Njegov gnevljiv, častoljubiv temperament došao je pod uticaj Hristove sile koja preobražava. Preporađajući uticaj svetog Duha obnovio je njegovo srce. Sila Hristove ljubavi preobrazila je njegov karakter. To je sigurna posledica sjedinjenja sa Isusom Kada Hristos boravi u srcu, cela priroda se menja. Hristov Duh, Njegova ljubav, omekšava srce, obuzdava dušu, uzdiže misli i želje prema Bogu i Nebu.

Kada se Hristos uzneo na Nebo, Njegovi sledbenici osećali su kao da je On i dalje sa njima; da je lično prisutan, pun ljubavi i videla. Isus, Spasitelj, koji je hodao i razgovarao sa njima, molio se sa njima, izgovarao reči nade i utehe njihovim srcima, bio je, dok se vest mira još čula sa Njegovih usana, odnesen između njih na Nebo, i zvuk Njegovog glasa odjeknuo je iz oblaka anđela koji su Ga okružili — “I evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka!”(Matej 28,20) On se uzneo na Nebo u obliku čoveka. Znali su da se On nalazi ispred prestola Božjega i da je ostao njihov Prijatelj i Spasitelj; da je Njegova ljubav ostala nepromenjena; da se On i dalje izjednačava sa napaćenim čovečanstvom. On i dalje izjednačava sa napaćenim čovečanstvom, On iznosi pred Boga zasluge svoje dragocene krvi, pokazuje svoje ranjene ruke i noge, podsećajući na cenu koju je platio za spasene. Znali su da se uzneo na Nebo da im pripremi mesto i da će opet doći da ih uzme sebi.

Kada da se On i dalje izjednačava sa napaćenim čovečanstvom. On i dalje izjednačava sa napaćenim čovečanstvom, On iznosi pred Boga zasluge svoje dragocene krvi, pokazuje svoje ranjene ruke i noge, podsećajući na cenu koju je platio za spasene. Znali su da se uzneo na Nebo da im pripremi mesto i da će opet doći da ih uzme sebi.

Kada su dse okupili posle vaznesenja, žarko su želeli da u Isusovo ime iznesu svoje molbe Ocu. Ispunjeni svetim strahopoštovanje, sagnuli su se u molitvi, ponavljajući obećanje: “Što god uzištete u Oca u ime moje, daće vam. Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i primićete, da radost vaša bude ispunjena!” (Jovan 16,23.24) Pružali su ruku vere sve više i više, sa moćnim obrazloženjem: “Hristos Isus, koji umre, pa još i vaskrse, koji je s desne strane Bogu, i moli za nas!”(Rimljanima 8,34) Dan Pedesetnice doneo im je prisustvo Utešitelja, o kome je Hristos rekao da će “u vama biti”. Osim toga dodao je: “Bolje je za vas da ja idem: jer ako ja ne idem, Utešitelj neše doći k vama; ako li idm, poslaću ga d vama!” (Jovan 14,17; 16,7) Od tada je Hristos Duhom stalno trebalo da boravi u srcu svoje dece. Njihova veza sa Njim bila je sada uža nego kad je On lično bio sa njima. Videlo, ljubav i sila Hrista koji je stanovao u njima sijala je iz njih, tako da su se ljudi, gledajući ih, divili, “i znadijahu... da bijahu s Isusom”(Dela 4,13).

Sve što je Hristos bio svojim učenicima, On želi da bude i svojoj deci danas; On je, naime, u svojoj poslednjoj molitvi, okružen malom grupom svojih učenika, rekao: “Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji me uzveruju njihove reči radi.” (Jovan 17,20)

Isus se molio za nas i tražio da i mi budemo sjedinjeni sa Njim kao što je On sjedinjen sa svojim Ocem. Kakva je to veza! Spasitelj je rekao o sebi: “Sin ne može ništa činiti sam od sebe”; “Otac koji stoji u meni, On tvori dela!” (Jovan 5,19; 14,10) Prema tome, ako Hristos nastava u našem srcu, On će činiti u nama “da hoćemo i učinimo kao što mu je ugodno”(Filibljanima 2,13). Mi ćemo raditi kao što je On radio; mi ćemo pokazati isti duh. I tako, ljubeći Njega i boraveći u Njemu, mi ćemo “u svemu uzrasti u Onome koji je glava, Hristos”(Efescima 4,15).
Engleski prevod navedenog biblijskog teksta

Da svi jedno budu,
kao ti, oče; što si u meni
i ja u tebi;
da i oni u nama jedno budu,
da i svet veruje da si me ti poslao.
I slavu koju si mi dao
ja dadoh njima,
da budu jedno kao mi što smo jedno.

(Jovan 17,21,22.)

Ocenite ovaj post:
Pravi Hristovi sledbenici
Život i rad

Related Posts