Čitaonica

"Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegovog..." Otkrivenje 14,7
Veličina fonta: +

Radosni u Gospodu

Radosni u Gospodu

Božja deca pozvana su da budu Hristovi predstavnici otkrivajući Gospodnju dobrotu i milost. Kao što što je Isus nama otkrio pravi Očev karakter, tako i mi moramo otkriti Hrista svetu koji još nije upoznao Njegovu nežnu i milostivu ljubav: “Kao što si Ti mene poslao u svet” — kaže Isus — “i ja njih poslah u svet.” “Ja u njima i Ti u meni... da pozna svet da si me Ti poslao.” (Jovan 17,18.23) Apostol Pavle kaže Isusovim učenicima: “Koji ste se pokazali da ste poslanica hristova, koju poznaju i čitaju svi ljudi!” (2. Korinćanima 3,3.2) U  svakom svom detetu Isus šalje poslanicu svetu. Ako ste vi Hristov sledbenik, On u vama šalje pismo porodici, mestu, ulici u kojoj živite. Isus, koji boravi u vama, želi da progovori srcima onih koji Ga još ne poznaju. Možda oni ne čitaju Bibliju, ili ne čuju glas koji im govori sa njenih stranica; oni ne vide u Božjim delima Njegovu ljubav. Ali ako ste vi pravi Isusov predstavnik, može se dogoditi da preko vas shvate bar deo Njegove dobrote i budu pridobijeni da Ga ljube i da Mu služe.
 
Hrišćani su postavljeni da budu svetlonoše na putu prema Nebu. Oni treba da odsjajuju prema svetu svetlošću kojom ih je Hristos obasjao. Oni treba da žive takvim životom i razviju takav karakter da drugi, gledajući njih, steknu pravilno mišljenje o Hristu i Njegovoj službi.

Ako zaista predstavljamo Hrista, mi ćemo postići da služba Njemu izgleda onako privlačna kao što stvarno i jeste. Hrišćani čija je duša puna sete i tuge, koji se tuže i gunđaju, svojim bližnjima pogrešno prikazuju Boga i hrišćanski život. Oni ostavljaju utisak da Bogu nije drago da Njegova deca budu srećna i time lažno svedoče protiv našeg nebeskog Oca.

Sotona likuje kad navede Božju decu na neverstvo i malodušnost. On uživa kad vidi da nemamo poverenja u Boga, kad sumnjamo u Njegovu spremnost i silu da nas spase. Njemu je drago kad nas navede na misao da ćen Bog delima svog proviđenja naneti štetu. Sotonino delo je da Gospoda predstavlja kao biće bez saučešća i milosrđa. On iskrivljuje istinu o Bogu; i umesto da se bavimo istinom o našem nebeskom Ocu, vrlo često svoj um zapošljavamo onim što je sotona o Njemu izmislio i sramotimo Boga svojim nepoverenjem i gunđanjem protiv Njega. Sotona stalno pokušava da verski život učini sumornim. On bi želeo da ga prikaže mučnim i teškim; pa kad hrišćanin u svom životu prikazuje takav oblik religije, on svojim neverstvom podržava sotoninu laž.

Mnogi se, hodeći svojim životnim putem, bave svojim greškama, neuspesima i razočaranjima i njihova srca puna su bola i obeshrabrenja. Dok sam još boravila u Evropi, pisala mi je jedna sestra koja je upravo to činila i bila u dubokom očajanju. Tražila je da joj uputim neku reč ohrabrenja. U noći, kad sam pročitala pismo, usnila sam da se nalazim u vrtu i neko, izgleda vlasnik vrta, vodio me je njegovim stazama. Brala sam cveće i uživala u njegovom mirisu kad je ta sestra, koja je išla pored mene, svratila moju pažnju na neko ružno trnje koje ju je ometalo u hodanju. Zbog toga se žalila i tužila. Ona i nije hodala stazom, idući za vodičem, već kroz puzavice i trnje. “Oh!” — jadala se ona — “Zar nije žalosno što je ovaj divni vrt nagrđen trnjem?” Vodič joj je odgovorio: “Ostavi trnje na miru, jer će te ono samo raniti! Beri ruže, ljiljane i karanfile!”

Zar nije u vašem iskustvu bilo i nekih svetlih tačaka? Zar niste doživeli neke dragocene trenutke kad je vaše srce treperilo od radosti, odazivajući se tako Božjem Duhu? Kad ponovo pogledate na poglavlja svog životnog iskustva, zar ne nailazite i na neke prijatne stranice? Zar Božja obećanja, slično mirisnom cveću, ne rastu duž vašeg puta na svakom koraku? Zar nećete dozvoliti da njihova lepota i milina ispuni vaše srce radošću?   

Puzavice i trnje samo će vas ranjavati i žalostiti; i ako budete jedino to brali i pokazivali drugima, zar nećete time ne smo prezreti Božju dobrotu već i druge oko sebe sprečiti da idu stazom života?

Nije mudro sakupljati sve neprijatne uspomene iz prošlog života — nepravde i razočarenja — razgovarati o njima i tužiti se na njih sve dok nas ne savlada obeshrabrenje. Obeshrabrena duša puna je mraka, ona uklanja božansku svetlost iz svog srca i baca senku na put drugih.

Zahvalimo Bogu na blistavim prizorima koje nam je pokazao. Prikupimo sve blagoslovene dokaze Njegove ljubavi, tako da stalno možemo da ih gledamo: Božjeg Sina kako napušta presto svog Oca, odevajući svoju božansku prirodu ljudskom da bi mogao da izbavi čoveka od sotonine sile; Njegovu pobedu radi nas, koja je čoveku otvorila Nebo i omogućila ljudskom pogledu da zaviri u prostore u kojima Božanstvo boravi i otkriva svoju slavu; grešni rod uzdignut iz ponora propasti u koji ga je greh bacio i ponovo doveden u vezu sa beskrajnim Bogom, i pošto je izdržao božansku probu verom u našeg Otkupitelja, obučen je u Hristovu pravdu i uzdignut na Njegov presto — prizori su o kojima Bog želi da razmišljamo!

Kad ostavljamo utisak da sumnjamo u Božju ljubav, da nemamo poverenja u Njegova obećanja, sramotimo Boga i žalostimo Njegovog Svetog Duha. Kako bi se osećala majka kad bi se njena deca stalno tužila na nju kao da im ona ne želi dobro, iako se u toku celog života trudila da zaštiti njihove interese i da ih okruži udobnošću? Pretpostavimo da posumnjaju u njenu ljubav; to bi slomilo njeno srce! Kako bi se bilo koji roditelj osjećao kad bi deca tako postupala prema njemu? A šta može naš nebeski Otac da misli o nama kad nemamo poverenja u Njegovu ljubav, koja Ga je navela da žrtvuje svog jedinorodnog Sina da bismo mi imali život? Apostol piše: “Koji dakle, svoga Sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam sa njim sve ne daruje?” (Rimljanima 8,23) A ipak, koliko njih kaže svojim delima, ako ne rečima: “Bog nije mislio na mene. Možda On voli druge, ali ne voli mene!”

Sve to nanosi vam štetu; jer svakom sumnjičavom rečju pozivate sotonu da vas kuša; ona u vama jača sklonost prema sumnji, njome ožalošćavate anđele koji vam služe. Kad vas sotona kuša, nemojte izreći nijednu sumnjičavu ili mračnu reč. Ako odlučite da otvorite vrata njegovom došaptavanju, vaš um biće ispunjen nepoverenjem i buntovničkim sumnjičenjima. Ako izrazite svoja osećanja svaka sumnja koju ste izrekli ne samo da ostavlja trag na vama već postaje seme koje će klijati i donositi rod u životu drugih i možda se nikad neće moći poništiti uticaj vaših reči. Možda ćete vi sami uspeti da se oporavite od napada iskušenja i izvučete iz sotonine zamke, ali drugi koji su se pokolebali pod vašim uticajem možda neće moći da se odupru neverstvu kojim ste ih nadahnuli. Kako je zato važno da govorimo samo ono što uliva duhovnu snagu i život?

Anđeli pažljivo slušaju ono što vi govorite svetu o svom nebeskom Učitelju. Govorite zato o Njemu kao o Onom koji živi da vas zastupa pred Ocem. Kad se rukujete sa prijateljem, neka se hvaljenje Boga čuje sa vaših usana i iz vašeg srca. To će njegove misli usmeriti prema Isusu.

Svi imaju nevolja, bolova koji se teško podnose, iskušenjima kojima se teško odupiru. Nemojte o svojim teškoćama da govorite smrtnicima, kao što ste i vi, već sve iznesite pred Boga u molitvi. Držite se pravila da nikad ne izgovarate nijednu reč sumnje ili obeshrabrenja. Svojim rečima nade i svete radosti vi možete mnogo učiniti da razvedrite život drugih i prodržite njihove napore.

Mnogi hrabri ljudi bolno su pritisnuti iskušenjem, skoro u opasnosti da pokleknu u borbi sa samim sobom i silama zla. Nemojte ih obeshrabriti u njihovoj teškoj borbi. Razvedrite ih rečima ohrabrenja i nade, koje će im dati snagu da krenu napred. Tako će Hristovo videlo zračiti iz vas. “Jer nijedan od nas ne živi sebi!” (Rimljanima 14,7) Našim nesvesnim uticajem drugi mogu biti ohrabreni i ojačani, ili obeshrabreni i odgurnuti od Hrista i istine.

Mnogi imaju pogrešne pojmove o Hristovom životu i karakteru. Oni misle da je Hristu nedostajalo topline i vedrine, da je bio natmuren, strog i neveseo. U mnogo slučajeva celo versko iskustvo obojeno je ovakvim mračnim gledištima.

Često se govori da je Isus plakao, a da nije poznato da se ikada nasmešio. Naš Spasitelj bije stvarno čovek bola, upoznat sa tugom, jer je otvorio svoje srce za sve ljudske patnje. Ali iako je Njegov život bio pun samoodricanja, zasenjen bolima i brigom, Njegov duh nije klonuo. Njegovo lice nije izražavalo bol i nezadovoljstvo, već smirenu vedrinu. Njegovo srce bilo je izvor života; i kud god je išao, donosio je odmor i mir, radost i veselje.

Naš Spasitelj bio je zaokupljen dubokim razmišljanjem i izuzetno ozbiljan, ali nikada mračan i mrzovoljan. Oni koji se upravljaju po Njemu biće obuzeti dostizanjem svog životnog cilja; imaće duboku svest o svojoj odgovornosti. Lakomislenost će biti savladana; neće biti neobuzdanog zabavljanja, neuljudnog izrugivanja, jer Isusova religija daje mir koji teče kao reka. Ona ne guši svetlost radosti, ne ograničava veselje, ne navlači oblake na blistavo, nasmejano lice. Hristos nije došao da Mu služe, već da služi; i ako Njegova ljubav bude vladala u našem srcu, mi ćemo slediti Njegov primer.

Ako se u svojim mislima prvenstveno budemo bavili neljubaznim i nepravednim delima drugih, biće nam nemoguće da ih volimo onako kako je Hristos ljubio nas; ali ako se naše misli zadržavaju na čudesnoj ljubavi i milosrđu koje je Hristos imao prema nama, isti duh pokazaćemo prema bližnjima. Mi treba da međusobno da se volimo i poštujemo, nasuprot očevidnih pogreški i mana.

Mi moramo da smo ponizni i da se ne uzdamo u sebe, da snosimo strpljivo nedostatke drugih. To će ubiti svaku sebičnost i učiniće da budemo plemeniti i velikodušni.

Psalmista kaže: „Uzdaj se u Gospoda i tvori dobro; tada ćeš živeti mirno na zemlji i hranićeš istinu." (Ps. 37, 3.) Uzdajte se u Gospoda! Svaki dan ima svoja iskušenja, svoje brige i teškoće. Kako smo brzo gotovi da pričamo o njima kad susretnemo svoje prijatelje! Koliko nam se tuđih briga nametne tako; koliko nepotrebnih strahota naiđu na nas; koliko nas puta pritisne teret naših briga te mislimo da nemamo više milostivog i ljubaznog Spasitelja, koji je uvek gotov da usliši naše molitve i da nam u svako doba, u svakoj nevolji pritekne u pomoć..
Ima ljudi koji žive u večitom strahu i stvaraju sebi nepotrebne brige. Svaki dan imaju jasne dokaze Božje ljubavi, raduju se darovima njegovog očinskog staranja, ali ne obraćaju dovoljnu pažnju na sva dobra. Oni stalno misle na neprijatne stvari i plaše se njihovog dolaska. A kad naiđu stvarne teškoće, onda ih i najmanja neprijatnost tako zaslepi da ne vide mnoga dobra, za koja bi trebalo da zahvale Bogu. Umesto da ih nevolje privuku Bogu, jedinom izvoru pomoći, oni dozvoljavaju da ih one udalje od njega, jer ove patnje izazivaju kod njih nemir i zlovolju.

Činimo li, dakle, dobro ako živimo u ovakvoj neveri? Zašto smo tako neblagodarni i nepoverljivi? Isus je naš prijatelj; celo se nebo stara o nama. Ne treba da dopustimo da nas svakodnevne nevolje i teškoće uznemire i pomrače naše čelo. Dopustimo li to, onda će se uvek naći nešto što će nas samo tištiti i zagorčavati naš život, ali nam neće pomoći da nosimo naše terete.
Ako vas snađu teškoće u poslu, ako vam se budućnost čini tamna i neizvesna, ako vam prete gubici - ne klonite ipak. Poverite Bogu sve svoje brige, ostanite mirni i radssni. Molite se Bogu da vas umudri i uputi, da biste svoje poslove mogli obavljati kako treba i da tako izbegnete gubitke i nesreću. Ako činite sve što možete, oslanjajući se na svog nebeskog Pomoćnika, onda ćete moći mirno gledati u budućnost.

Božja volja nije da njegova deca žive opterećena brigama. Ali on nas ne zavarava. On nam ne kaže : „Ne bojte se; na vašem životnom putu nema nikakvih opasnosti." On zna da nas očekuju iskušenja i opasnosti, i on je iskren prema nama. On nema nameru da nas izvuče iz sveta koji je pun greha i zla, već nam pruža sigurnu pomoć. Isus se moli Ocu za svoje učenike: „Ne molim te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš od zla." (Jovan 17, 15.) A njima kaže: „U svetu ćete imati nevolju; ali ne bojte se, jer ja nadvladah svet." (Jovan 16, 33.)

U svojoj propovedi na gori Hristos je uputio učenike u to koliko je potrebno da se uzdaju jedino u Boga. Ovi saveti određeni su da ohrabre Božju decu svih vekova, i tako su oni i nama dati za utehu i pouku. Spasitelj skreće pažnju svojih učenika na ptice pod nebom, koje svojim pesmama i cvrkutom ispunjavaju vazdušni prostor, ne brinući se o svojim potrebama. One „ne seju i ne žanju", pa ipak se njihov velikodušni Stvoritelj brine za sve njihove potrebe. Spasitelj nas pita: ,Niste li vi mnogo pretežniji od njih?" (Matej 6, 26.) Uzvišeni Staratelj ljudi i životinja otvara svoju ruku i održava sva svoja stvorenja. On se brine čak i za ptice pod nebom. Istina, on im ne meće hranu u kljun, ali im pruža ono što im je potrebno. Ptice moraju same da skupljaju zrnevlje koje on raspe za njih; one moraju same da prave svoja gnezda i da hrane svoje mlade. Ali one idu sa hvalopojem na taj posao, jer „Otac vaš nebeski hrani ih." „Zar vi niste mnogo pretežniji od njih?" Zar vi kao razumna, duhovna stvorenja nemate veću vrednost od ptica? Zar se neće Stvoritelj našeg bića, Održavalac našeg života, koji nas je stvorio po svome obličju, starati i za na-še potrebe ako mu ih poverimo?

Hristos je skrenuo pažnju svojih učenika na cveće koje raste i cveta u polju, koje je tako raskošno u svojoj jedno-stavnoj lepoti, koju mu je nebeski Otac dao kao izraz svoje ljubavi prema nama ljudima. On im je rekao: „Pogledajte ljiljane u polju kako rastu!" (Matej 6, 28) Lepota i skromnost ovog cveta nadmašuju Solomunov sjaj. Najskupocenije odelo, koje je u stanju da stvori najveštija čovečja ruka nemože se uporediti sa prirodnom draži i raskošnom lepotom cveća koje je Bog stvorio. Potom Isus pita: „A kad travu u polju, koja danas jest, a sutra se u peć baca, Bog tako odeva, a kamoli vas, maloverni?" (Matej 6, 30.) Kada Bog, savršeni Umetnik, daje običnom cvetu, koji uvene u toku jednog dana, njegove nežne i raznolike boje, zar se neće još većma brinuti za one koje je stvorio po svom obličju. Ovom poukom Hristos kori sve one čija su neverna srca ispunjena strahom, brigama i sumnjama.

Stvoritelj želi da su njegovi sinovi i kćeri srećni, spokojni i poslušni. Isus kaže: „Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam... da se ne plaši srce vaše i da se ne boji." (Jovan 14, 27.) Na drugom mestu kaže: „Ovo vam kazah da radost moja u vama ostane i radost vaša se ispuni." (Jovan 15, 11.)

Sreća koju tražimo iz sebičnih pobuda, koja je izvan puta naših dužnosti, nestalna je, prevrtljiva, i prolazna; ona brzo nestaje, a za sobom ostavlja u duši osećanje samoće i bola. Naprotiv, služba Bogu donosi radost i potpuno zadovoljstvo. Hrišćanin ne ide neutrtim putem, on nije izložen nekorisnim patnjama i razočarenjima. Iako ne uživamo u zadovoljstvima ovoga života, možemo biti radosni kad gledamo na ono što nas čeka u budućnosti.

Već ovde na zemlji hrišćanin može da se raduje što je u vezi sa Hristom; on vidi izraze njegove ljubavi i oseća njegovo prisustvo, koje ga teši. Svaki korak u životu dovodi nas u užu vezu sa Isusom, pruža nam dublje iskustvo o njegovoj ljubavi i približuje pas divnoj domovini mira. Zato ne odbacimo naše uzdanje u Boga, nego učinimo da danas bude čvršće nego ikada ranije. „Dovde nam Gospod pomože" (1 Sam. 7, 12), a On će nam pomagati i do kraja. Pogledajmo na veličanstvene spomenike koji stoje kao svedoci onoga što je Spasitelj učinio, da bi nas utešio i istrgao iz ruku protivnika.  Sećajmo se mnogih dokaza milosti kojima nas je Bog obasuo, koje je on obrisao, bolova koje je stišao, teškoća koje je otklonio, straha koji je oterao, potreba koje je podmirio, dobročinstva kojima nas je obasuo. Ohrabrimo se tako i učvrstimo da susretnemo sve ono što nam još predstoji na našem putu.

U borbi koja je pred nama moramo da očekujsmo nove okršaje ,ali i na njih možemo gledati kao i na ons što su za nama, i reći: „Dovde nam Gospod pomože", jer on kaže: „Dokle traju dani tvoji, trajaće snaga tvoja." (5 Mojs. 33, 25.) Iskušenja koja imamo da izdržimo neće prevazići na šu snagu. Radimo stoga hrabro onde gde nas je Spasitelj postavio i verujmo da ćemo u svim iskušenjima dobiti snagu koja nam je potrebna.

Uskoro će se nebeska vrata otvoriti širom Božjoj deci, a do njihovih ušiju dopreće kao najlepša muzika reči koje će izgovoriti njihov Car slave: „Hodite, blagosloveni Oca moga; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta." (Matej 25, 34.)

Tada će spaseni biti pozdravljeni dobrodošlicom u domu koji je Isus spremio za njih. Njihovo društvo neće više biti kao što je bilo na ovoj grešnoj zemlji: lažljivci, idolopoklonici, nečisti i neverni; oni će se družiti sa onima koji su pobedili sotonu i greh i koji su, Božjom milošću, izgradili savršen karakter. Svaka sklonost grehu, svako nesavršenstvo koje je prionulo za njih na ovoj zemlji oprala je Hristova krv, i sjaj njegove slave, koji nadvisuje sjaj sunca, obasjavaće ih. Iz njih će zračiti lepota i savršenstvo Hristovog karaktera, što je od mnogo veće važnosti nego sam spoljašni sjaj. Oni će kao bezgrešna bića stajati pred velikim belim prestolom i dobiće slavu i preimućstva anđela.

Imajući u vidu ovo slavno nasledstvo koje ga očekuje, „kakav će otkup dati čovek za svoju dušu?" (Matej 16, 26.) On može da bude siromah, a ipak da ima bogatstvo i dostojanstvo koje mu svet ne može dati. Čovek koji je spasen i očišćen od greha, čovek koji posvećuje službi Bogu sve svoje plemenite sposobnosti, od neprocenjive je vrednosti. Stoga kad god se koji čovek na zemlji obrati Bogu to uvek izaziva na nebu, u prisustvu Boga i njegovih anđela, svetu i veličanstvenu radost koja se izražava u pesmama slavopoja.

Ocenite ovaj post:
Šta da činimo sa sumnjom
Prvi Hristov dolazak

Related Posts