Čitaonica

"Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegovog..." Otkrivenje 14,7
Veličina fonta: +

Priznanje

Priznanje

“Ko krije prestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost.” (Priče 28,13)

Uslovi za dobijanje Božje milosti jednostavni su, pravedni i razumni. Gospod ne zahteva od nas da se izlažemo mukama da bismo dobili oproštenje greha. Ne moramo da odlazimo na duga i zamorna hodočašća, ili obavljamo mučna ispaštanja da bismo sebe preporučili nebeskom Bogu ili okajali svoje prestupe, nego onaj koji priznaje i ostavlja svoj greh dobija milost.
 
Apostol kaže: ”Ispovedajte, dakle, jedan drugome grehe, i molite se Bogu jedan za drugoga, da ozdravljate.”(Jakov 5,16) Priznajte svoje grehe Bogu, koji vam jedini može oprostiti, a svoje pogreške jedan drugome. Ako ste uvredili svog prijatelja ili sudeda, treba da priznate svoju krivicu, a njegova dužnost je da vam od srca oprosti. Zatim treba da potražite oproštenje i od Boga, jer je brat kojeg ste povredili Božje vlasništvo, pa ste ranjavajući njega zgrešili i njegovom Stvoritelju i Otkupitelju. Taj slučaj iznosi se pred jedinog pravog Posrednika, našeg velikog Sveštenika, koji je “u svačemu iskušan kao i mi, osim greha”, koji “saoseća s našim slabostima”(Jevrejima 4,15) i može nas očistiti od svakog traga bezakonja.

Oni koji se nisu ponizili pred Bogom priznanjem svoje krivice, nisu ispunili ni prvi uslov da budu primljeni. Ako se nismo istinski i neopozivo pokajali, ako u dubokoj poniznosti i skrušenosti srca nismo priznali svoje grehe, grozeći se svog bezakonja, mi nikad nismo stvarno tražili o0proštenje greha; a ako nikad nismo tražili mir sa Bogom, nismo ga nikada ni dobili. Jedini razlog što nismo primili oproštenje prošlih greha jeste naša nespremnost da ponizimo svoje srce i ispunimo uslove Reči istine. O tome su nam data izričita uputstva. Priznanje greha, bilo javnih ili tajnih, mora se izneti iz srca i jasno iskazati. Ono ne sme biti iznuđeno od grešnika. Ono se ne sme dati olako i nepromišljeno, nti se sme na silu tražeti od onih koji nisu svesni odvratne prirode greha. Priznanje, poteklo iz dubine duše, naći će svoj put do Boga punog beskrajne samilosti. Psalmista kaže:”Gospod je blizu onih koji su skrušena srca i pomaže onima koji su smerna duha.” (Psalam 34, 18)

Pravo priznanje uvek je izričito i odnosi se na određene grehe. Oni su ponekad takve prirode da se mogu priznati samo Bogu; ili su to zla dela koja se moraju priznati onima koji su zbog njih pretrpeli štetu; ili to mogu biti javni gresi koji se moraju javno priznati. Sva priznanja moraju biti jasna i potpuna, moramo priznati upravo one grehe za koje smo krivi.
U Samuilove dane Izrailjci su odlutali od Boga. Trpe4li su posledice greha zato što su izgubili svoju veru u Boga, svoju sposobnost da vide Njegovu silu i mudrost u upravljanju narodom, kao i poverenje u Njegovu sposobnost da brani i odbrani svoje delo. Odbacili su velikog vladara svemira i zaželeli da imaju isti oblik vladavine kao i okolni narodi. Pre nego što su stekli mir, dali su ovo određeno priznanje: “Dodasmo k svim gresima svojim zlo ištući sebi cara!” (1. Samuilova 12,19) Morali su da priznaju upravo onaj greh za koji su bili krivi. Njihova nezahvalnost tištala ih je i odvajala od Boga.

Bog ne može da primi priznanje bez iskrenog pokajanja i promene. Moraju se videti odlučne promene u životu; sve što vređa Boga mora biti odbačeno. To će biti posledica istinske žalosti zbog greha. Delo koje mi sami moramo da obavimo jasno nam je otkriveno: “Umijte se, očistite se, uklonite zloću dela svojih ispredočiju mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajite pravicu siroti, branite udovicu.” (Isaija 1,16.17) “I (ako) vrati bezbožnik zalog, i vrati što je oteo, i stane hoditi po uredbama životnim ne čineći bezakonja, doista će biti živ, neće umreti.” (Jezekilj 33,16) Govoreći o plodu pokajanja Pavle kaže: “Jer, gle, ovo samo što se po Bogu ožalostiste, koliko učini staranje među vama? U svemu pokazaste se da ste čisti u delu.” (2.Korinćanima 7,11)

Kad greh umrtvi moralnu osetljivost, onaj koji čini zlo ne uviđa nedostatke svog karaktera i ne razume strahotu zla koje je počinio; i ako se ne pokori osvedočavajućoj sili Svetog Duha, ostaće delimično slep prema svom grehu. Njegova priznanja nisu ni iskrena ni ozbiljna. Svakom priznanju svoje krivice on dodaje opravdanje kao izgovor za svoje ponašanje, govoreći da nikad ne bi upčinio ono za šta je okrivljen da ga određene okolnosti nisu na to pokrenule.

Pošto su jeli od zabranjenoga ploda, Adama i Evu ispunilo je osećanje stida i užasa. Najpre su razmišljali samo o tome kako da opravkaju svoj greh i izbegnu smrtnu kaznu koje su se užasavali. Kad ih je Gospod ispitivao o njihovom grehu, Adam je odgovorio, prebacujući krivicu delimično na Boga a delimičn9o na svoju drugaricu:”Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh!” Žena je prenela krivicu na zmiju, govoreći: “Zmija me prevari, te jedoh!” (1. Mojsijeva 3, 12.13) Zašto si stvorio zmiju? Zašto si dozvolio da uđe u u Edem? Ova pitanja bila su uključena u njen izgovor zbog počinjenog greha, čineći Boga odgovornim za njihov pad. Duh samoopravdanja potiče od oca laži i javljao se u svim sinovima i kćerima Adamovim. Ovakva priznanja nisu nadahnuta božanskim Duhom i Bog ih ne može prihvatiti. Pravo pokajanje navodi čoveka da sam ponese svoju krivicu i da je prizna bez varanja ili licemerstva. Kao jadni carinik, koji se nije usuđivao ni oči podignuti prema nebu, on će uzviknuti:”Bože, budi milostiv meni grešnome!” Oni koji stvarno priznaju svoju krivicu biće opravdani, jer će se Isus svojom krvlju založiti za pokajnika.

Primeri pravog pokajanja i poniznosti, zapisani u Božjoj reči, otkrivaju nam spremnost na priznanje bez izgovaora za greh ili pokušaja samoopravdanja. Pavle nije pokušavao da se opravda; on slika svoj greh najtamnijim bojama, ne trudeći se da umanji svoju krivicu. On kaže: “Mnoge od svetih ja zatvarah u tamnice, primivši vlst od glavara svešteničkih; i kad ih ubijahu, pristajah na sud. I po svim zbornicama mučeći ih često, nagonjah da hule na Isusa; i odviše mrzeći na njih gonjah ih čak i do tuđih gradova.” (Dela 26,10.11) Nije oklevao da izjavi kako “Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike, od kojih sam prvi ja”. (1.Timotiju 1,15)

Ponizno i slomljeno srce,ukroćeno istinskim pokajanjem, uvideće, iako nepotpuno, kolika je Božja ljubav i cena Golgote; i kao što sin priznaje ljubaljenom ocu, tako će i pravi pokajnik izneti sve svoje grehe pred Boga. Stoji napisano: “Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde!” (1. Jovanova 1,9.)

Ocenite ovaj post:
Pokajanje
Posvećenje

Related Posts