Čitaonica

"Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegovog..." Otkrivenje 14,7
Veličina fonta: +

Pravi Hristovi sledbenici

Pravi Hristovi sledbenici

“Ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade.” (2. Korinćanima 5,17)

Neko možda neće moći da navede tačno vreme i mesto svog obraćenja, ili sve okolnosti koje su do njega dovele; ali to još ne dokazuje da nije obraćen. Hristos je rekao Nikodimu: “Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki čovek koji je rođen od Duha.”(Jovan 3,8) Kao nevidljivi vetar, čije se delovanje jasno vidi i oseća, i Božji Duh radi na ljudskom srcu. Ta obnoviteljska sila, koju nijedno ljudsko oko ne može da vidi, začinje novi život u čoveku; stvara novo biće po Božjem obličju. Iako je delo Duha nečujno i neprimetno, posledice su vidljive.
   
Ako je srce obnovljeno radom Božjeg Duha, život će to posvedočiti. Iako mi sami ništa ne možemo učiniti da promenimo svoje srce, ili da sebe dovedemo u sklad sa Bogom, iako ne smemo da se oslonimo na sebe ili na svoja dobra dela, naš život pokazaće da li Božja milost stanuje u nama. Videće se promena u karakteru, običajima, stremljenjima. Bideće se jasna i odlučujuća razlika između onog što su bili i onog što su sada. Karakter se ne otkriva slučajnim dobrim ili lošim delima, već sklonostima koje se pokazuju uobičajenim postupcima.

Istina je da se ljudi mogu naoko besprekorno ponašati i bez Hristove obnoviteljske sile. Želja za uticajem u društvu i za poštovanjem drugih može pokrenuti nekog da živi urednim životom. Samopoštovanje nas može navesti da se naoko čuvamo zla. I sebično srce može da čini velikodušna dela. Na koji način, onda, možemo utvrditi na čijoj smo strani?

Kome pripada naše srce? Kome su posvećene naše misli? O kome volimo da razgovaramo? Kome poklanjamo svoja najtoplija osećanja i svoje najbolje snage? Ako smo Hristovi, onda su i naše misli sa Njim, najslađe nam je da razmišljamo o Njemu. Sve što imamo i što jesmo Njemu je posvećeno. Mi čeznemo da nosimo Njegov lik, da dišemo Njegovim duhom, da ispunjavamo Njegovju volju, da u svemu ugodimo Njemu.

Oni koji postaju nova stvorenja u Hristu Isusu donosiće i rodove Duha, “ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrotu, milost, veru, krotost, uzdržanje”(Galatima 5,22.23). Oni se više neće povoditi za nekadašnjim strastima, već će verom Sina Božjega ići Njegovim stopama, odsjajivati Njegov karakter, čisteći se kao i On što je čist. Ono što su nekad mrzeli, sada vole; a ono što su nekada voleli, sada mrze. Oholi i nametljivi postaju krotki i ponizni. Tašti i drski postaju ozbiljni i čedni. Pijanice postaju trezveni a raskalašni čisti. Napuštaju se razmetljivi običaji i moda sveta. Hrišćani neće čeznuti za spoljnim ukrašavanjem, već za lepotom”...u tajnome čoveku srca, u jednakosti krotkoga i tihoga duha”( 1.Petrova 3,3.4).

Nema nikakvog dokaza da je pokajanje iskreno ako ne dovede do potpune promene. Ako grešnik obnovi zavet, vrati ono što je oteo, prizna svoje grehe, i počne da ljubi Boga i svoje bližnje, može biti siguran da je prešao iz smrti u život.

Kada kao zabludela, grešna bića dođemo Hristu i dobijemo oproštenje i milost, ljubav se rađa u našem srcu. Svaki nam je teret lak; jer je lak jaram koji Hristos nudi. Dužnost postaje uživanje, a žrtva zadovoljstvo. Put koji nam se ranije činio mračan sada je obasjan zracima Sunca pravde.

Ljupkost Hristovog karaktera videće se i kod Njegovih sledbenika. Njemu je činilo zadovoljstvo da ispunjava Božju volju. Ljubav prema Bogu, revnovanje za Njegovu slavu, to je sila koja je upravljala životom našeg Spasitelja. Ljubav je ulepšavala i oplemenjivala sve Njegove postupke. Ljubav je od Boga. U neposvećenom srcu ona se ne može začeti, ne može nastati. Ona se nalazi jedino u srcu u kome Isus vlada. “Mi imamo ljubav k njemu, jer On najpre pokaza ljubav k nama!” (1. Jovanova 4,19) U srcu koje je obnovljeno božanskom milošću, ljubav je načelo ponašanja. Ona menja karakter, upravlja pobudama, vlada strastima, suzbija neprijateljstvo, opleminava osećanja. Ova ljubav, ako se gaji u srcu, ulepšava život i širi svuda oko sebe plemenit uticaj.

Postoje dve zablude kojih Božja deca - naročito ona koja su tek počela da se oslanjaju na Njegovu milost - naročito moraju da se čuvaju. Prva, o kojoj je veĆ bilo govora, jeste gledanje na svoja dela, oslanjanje na ono što dela mogu da učine da nas dovedu u sklad sa Bogom. Onaj koji pokušava da postane svet svojim delima, držanjem Zakona, pokušava nemoguće. Sve što bi čovek mogao da učini bez Hrista ukaljano je sebičnošću i grehom. Samo nas Hristova milost putem vere može učiniti svetim.

Druga, ništa manje opasna krajnost jeste zabluda da verovanje u Hrista oslobađa čoveka od držanja Zakona; i da, pošto samo verom dobijamo Hristovu milost, naša dela nemaju nikakvog uticaja na naše spasenje.

Međutim, obratimo ovde pažnju na činjenicu da poslušnost nije samo neko formalno pokoravanje već služenje iz ljubavi. Božji zakon izraz je Njegove prave prirode; on je utelovljenje velikog načela ljubavi i prema tome temelj Njegove vladavine i na Nebu i na Zemlji. Ako su naša srca obnovljena po Božjem obličju, ako je božanska ljubav usađena u našu dušu, neće li se onda i Božji zakon ostvarivati u našem životu? Ako je načelo ljubavi usađeno u srce, ako je čovek obnovljen po obličju Onoga koji ga je stvorio, onda je ispunjeno i novozavetno obećanje: “Daću zakone svoje u srca njihova, i u mislima njihovim napisaću ih!”(Jevrejima 10,16) A ako je Zakon upisan u srce, zar on neće oblikovati život? Poslušnost - služenje i odanost iz ljubavi - pravi je znak da smo Njegovi učenici. Tako i Pismo kaže: “Jer je ovo ljubav Božja da zapovesti njegove držimo.” “Koji govori: poznajem ga, a zapovesti njegovih ne drži, laža je, i u njemu istine nema.” (1. Jovanova 5,3; 2,4) Umesto da nas oslobodi poslušnosti, upravo nas vera, i samo vera, čini učesnivima u Hristovoj milosti, što nas osposobljava da budemo poslušni.

Mi ne zaslužujemo spasenje svojom poslušnošću; jer spasenje je besplatni Božji dar, koji se prima verom. Međutim poslušnost je plod vere. “I znate da se On javi da grehe naše uzme; i greha u njemu nema koji god u njemu stoji ne greši; koji god greši ne vidi ga niti ga pozna!” (1. Jovanova 3,5.6) Evo pravog dokaza! Ako budemo u Hristu, ako ljubav Božja bude u nama, naša osećanja, naše misli, naše namere, naši postupci, biće u skladu sa Božjom voljom koja je izražena u propisima Njegovog svetog Zakona. “Dečice! Niko da vas ne vara: koji pravdu tvori pravednik je, kao što je On pravedan!” (1. Jovanova 3,7) Pravednost je opisana merilom Božjeg svetog zakona, koji je objavljen u deset pravila datih na Sinaju.

Ona takozvana vera u Hrista koja tvrdi da oslobađa čoveka obaveze da bude poslušan Bogu, nije vera, već drskost. “Jer ste blagodaću spaseni kroz veru.” Međutim, “vera ako nema dela, mrtva je po sebi” (Efescima 2,8; Jakov 2,17). Isus je rekao o sebi pre nego što je došao na Zemlju: “Hoću činiti volju Tvoju, Bože moj, i zakon je Tvoj meni u srcu!” (Psalam 40,8) Neposredno pre svog ponovnog odlaska na Nebo, objavio je: “Ja održah zapovesti Oca svojega i ostajem u ljubavi njegovoj.” (Jovan 15,10) Pismo kaže: “I po tom razumemo da ga poznasmo, ako zapovesti njegove držimo. ... Koji govori da u njemu stoji, i taj treba tako da hodi kao što je On hodio.” (1. Jovanova 2,3.6) “Jer i Hristos postrada za nas, i nama ostavi ugled da idemo njegovim tragom.” (1. Petrova 2, 21)

Uslov za večni život sada je upravo onakav kakav je uvek bio - upravo onakav kakav je bio u raju pre pada naših praroditelja  - savršena poslušnost Božjem zakonu, savršena pravednost. Kad bi se večni život mogao dobiti pod bilo kojim drugim uslovom osim ovog, bila bi dovedena u opasnost sreća celog svemira. Stvorila bi se mogućnost da greh, sa celom svojom svitom nesreće i bede, postane besmrtan.

Pre pada Adam je mogao poslušnošću Božjem zakonu da oblikuje pravedan karakter. Ali on to nije ostvario, pa je zbog njegovog greha i naša priroda postala grešna, i mi nismo u stanju da sebe učinimo pravednima. Zato što smo grešni, nesveti, mi ne možemo biti savršeno poslušni svetom Zakonu. Mi nemamo neku svoju pravdu kojom bismo mogli zadovoljiti zahteve Božjeg zakona. Međutim Hristos nam je omogužio rešenje problema. On je živeo na Zemlji suočen sa istim nevoljama i iskušenjima sa kojim se i mi suočavamo. Živeo je zaista bezgrešnim životom. Umro je za nas i sada se nudi da uzme naše grehe a nama da svoju pravednost. Ako se budete Njemu predali i prihvatili Ga kao svog Spasitelja, bećete, bez obzira na svu grešnost svog pređašnjeg života, Njega radi proglašeni pravednim. Hristov karakter staće na mesto vašeg karaktera i vi ćete biti prihvaćeni pred Bogom kao da nikad niste ni gešili.

I više od toga, Hristos menja srce. On verom boravi u vašem srcu. Verom i stalnim pokoravanjem svoje volje Hristu treba da održavate ovu vezu sa Njim; i dokle god to budete činili, On će delovati u vama da želite i činite ono što Mu je ugodno. I tako možete reći: “A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjega, kojemu omileh, i predade sebe za mene.”(Galatima 2,20) Tako je Isus i rekao svojim učenicima: “Jer vi nećete govoriti, nego Duh Oca vašega govoriće iz vas!” (Matej 10,20) I tada, kada Hristos radi u vama, vi ćete pokazati isti duh i činiti ista dela - dela pravičnosti, poslušnosti.

Prema tome nemamo u sebi ničeg čime bismo mogli da se hvalimo. Nemamo nikakvog razloga da uzdižemo sebe. Jedini temelj naše nade jeste Hristova pravednost koja nam je data, i ono što Njegov Duh čini u nama i preko nas.

Kad govorimo o veri, moramo imati na umu jednu razliku. Postoji, naime, jedna vrsta verovanja koja se potpuno razlikuje od vere. Postojanje Boga i Njegove sile, istina Njegove reči, sve su to činjenice koje ni sotona ni njegova vojska ne mogu ozbiljno da poreknu. Biblija kaže da i “đavoli veruju i dršću”,ali to nije vera. Tamo gde nije samo verovanje u Božju reč, već i pokoravanje volje Njemu, tamo je vera - vera koja kroz ljubav radi i čisti dušu. Tom verom u srcu se obnavlja Božje obličje. A srce, koje se u svom nepreporođenom stanju nije pokoravalo Božjem zakonu, a nije ni moglo, sada uživa u njegovim svetim propisima, uzvikujući zajedno sa psalmistom: “Kako ljubim zakon Tvoj! Sav dan mislim o njemu!” (Psalam 119,97) I pravednost zakona ispunila se u nama “koji ne hodimo po telu, nego po Duhu” (Rimljani 8,1).

Ima i onih koji su upoznali Hristovu ljubav koja prašta, i koji zaista žele da budu Božja deca, ali su svesni nesavršenstva svog karaktera, grešnosti svog života, pa zato sumnjaju da je Sveti Duh stvarno obnovio njihovo srce. Takvima bih rekla: Ne povlačite se obuzeti očajanjem! Mi ćemo se često morati bacati pred Isusove noge i plakati zbog svojih nedostataka i pogrešaka, ali se ne smemo obeshrabriti! Čak i ako nas je neprijatelj nadvladao, Bog nas ne odbacuje, ne zaboravlja i ne napušta!Ne? Hristos se nalazi s desne strane Bogu, koji se i sam zauzima za nas. Ljubljeni Jovan kaže: “Ovo vam pišem da ne grešite; i ako ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista pravednika!” (1. Jovanova 2,1) Nemojte zaboraviti Hristove reći:  “Jer sam Otac ima ljubav k vama!” (Jovan 16,27) On čezne da vas vrati k sebi, da vidi kako se Njegova čpistota i sveetost pokazuju u vama. I ako samo želite da se pokorite Njemu, On koji je otpočeo dobro delo u vama, nastaviće ga sve do dana Isusa Hrista. Molite se usrdnije, verujete potpunije! Kad budemo posumnjali u svoju silu, oslonimo se na silu svog Otkupitelja i tada ćemo proslaviti Onog koji je zdravlje našeg bića. Što se više približavate Isusu, to ćete grešniji izgledati u svojim očima; pogled će vam biti jasniji pa ćete videti oštru i određenu razliku između svog nesavršenstva i Njegove savršene pravde. To će biti dokaz da su sotonine opsene izgubile svoju moć i da oživljavajući uticaj Božjeg duha deluje u vama.

Nikakva duboko ukorenjena ljubav prema Isusu ne može da boravi u srcu koje još nije shvatilo svoju grešnost. Čovek koji je preobražen Hristovom milošću diviće se Njegovom božanskom karakteru; ali ako još ne vidimo svoju moralnu izopačenost, to je nepogrešiv dokaz da nismo sagledali Hristovu lepotu i Njegovo savršenstvo.

Što manje budemo cenili sebe, to ćemo više ceniti beskranju čistotu i lečotu svog Spasitelja. Pogled na našu grešnost pokreće nas Onome koji nam može oprostiti; i kad čovek, shvativši svoju bespomoćnost, posegne za Hristom, On će se otkriti u sili. Što nas više svest o sopstvenoj nemoći bude gonila ka Njemu i Božjoj reči, to ćemo imati uzvišenije poglede o Njegovom karakteru i potpujnije otkrivati Njegov lik.  

Ocenite ovaj post:
Vera i Primanje
Rastenje u Hristu

Related Posts