Čitaonica

"Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegovog..." Otkrivenje 14,7
Veličina fonta: +

Pokajanje

Pokajanje

Kako čovek  može da bude prav pred Bogom? Kako grešnik može da postane pravedan? Samo Hristos može da nas dovede u sklad sa svetlošću; ali kako doći Hristu? Mnogi postavljaju ono isto pitanje koje je postavilo mnoštvo na Dan Duhova, kad je, osvedočeno u svoju grešnost, uzviknulo: “Šta ćemo činiti?” Prva reč u Petrovom odgovoru bila je : “Pokajte se!” (Djela 2,38. 39) Drugom prilikom, ubrzo posle toga, rekao je : “Pokajte se, dakle, i obratite se da se očistite od greha svojih!” (Dela 3, 19)

U pokajanje zbog greha uključeno je i odvajanje od njega. Mi nećemo odbaciti greh ako ne uvidimo njegovu izopačensost; sve dok se naše srce ne odrekne greha, u našem životu neće biti nikakve stvarne promene.
Mnogi ne uspevaju da spoznaju pravu prirodu pokajanja. Oni žale što su grešili i naoko se čak menjaju, ali samo zato što se boje da će zbog svojih zlih dela morati da trpe. To nije pokajanje u biblijskom smislu. Oni se žale na patnje umesto na greh. Takav je bio i Isavov bol kad  je shvatio da je zauvek izgubio prvenaštvo. Valam, prestravljen od anđela koji je stajao na njegovom putu sa isukanim mačem, priznao je svoju krivicu da ne izgubi život; ali tu nije bilo istinskog kajanja zbog greha, nije bilo promene namera, nije se pojavila odvratnost prema zlu. Juda Iskariotski uzviknuo je pošto je izdao svog Gospoda: “Ja sagreših što izdadoh krv pravu!” (Matej 27,4)

Priznanje se otelo njegovoj grešnoj duši pod nepodnošljivim pritiskom savesti o krivici i u strašnom očekivanju osude. Posledice koje su mu pretile ispunjavale su ga užasom, ali u njegovoj duši nije bilo duboke žalosti koja slama srce, nije žalio što je izdao neokaljanog Božjeg Sina i što se odrekao Sveca Izrailjevog. Dok je podnosio Božje kazne, faraon je priznavao svoj greh da bi izbegao dalje kažnjavanje, ali je nastavljao da prkosi Nebu čim bi zla bila zaustavljena. Svi ovi jadikovali su zbog posledica greha, ali ih nije obuzimala žalost zbog samog greha.

Kad se srce pokori uticaju Božjeg Duha, savest se budi, i grešnik raspoznaje ponešto od dubine i svetosti Božjeg Zakona, koji je temelj Njegove vladavine i na Nebu i na Zemlji. “Videlo istinito koje obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet” (Jovan 1,9) rasvetljava tajne odaje duše, i sakrivena dela tame izlaze na videlo. Osvedočenje obuzima um i srce. Grešnik postaje svestan Božje pravednosti i oseća užas da se pod teretom svoje krivice i poročnosti pojavi pred Onim koji ispituje srca. On vidi Božju ljubav, lepotu svetosti, radost čistote; čezne da bude očišćen i dostojan veze sa Nebom.

Davidova molitva posle pada pokazuje kako izgleda prava žalost zbog greha. Njegovo pokajanje bilo je iskreno i duboko. U molitvi nije ulagao napor da umanji svoju krivicu; nije izražavao želju da izbegne kaznu koja mu je pretila. David je uvideo veličinu svog prestupa; shvatio je da je ukaljao svoju dušu; gnušao se svoga greha. Nije se molio samo za oproštenje već za očišćenje srca. Čeznuo je za radošću svetosti - za obnavljanjem sklada i zajednice sa Bogom. Ovako je progovorio:

“Blago onome, kojemu je oproštena krivica,
kojemu je greh pokriven.
Blago čoveku kojemu Gospod
ne prima greha
i u čijem duhu nema lukavstva.”
Psalam 32,1.2.
“Smiluj se na me, Bože,
po milosti svojoj,
očisti bezakonje moje,...
i greh je moj jednako preda mnom,...
Pokropi me isopom, i očistiću se;
umij me, i biću belji od snega,...
Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni.
Nemoj me odvrgnuti od lica svojega,
I Svetoga Duha svojega nemoj uzeti od mene.
Vrati mi radost spasenja svojega,
i duh vladalački neka me potkrepi,...
Izbavi me od krvi, Bože, Bože,
Spasitelju moj,
i jezik će moj glasiti
pravdu Tvoju.”
Psalam 51,1-14.

Pokajanje kao što je ovo nadmašuje našu moć, mi ne možemo da ga postignemo, već ga dobijamo jedino od Hrista, koji se uzdigao u visine i dao dare ljudima.

Upravo ovde mnogi greše i zato ne dobijaju pomoć koju Hristos želi da im da. Oni misle da ne mogu da pristupe Hristu ako se prvo ne pokaju i da ih pokajanje prethodi oproštenju greha; jer samo slomljeno i skrušeno srce oseća potrebu za Spasiteljem. Ali, mora li grešnik da čeka na pokajanje da bi tek onda mogao da dođe Isusu! Sme li pokajanje da se podiže kao prepreka između grešnika i Spasitelja?

Biblija ne uči da grešnik mora da se pokaje pre nego što posluša Hristov poziv: “Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti!” (Matej 11, 28) Sila koja dolazi od Hrista vodi pravom pokajanju. Petar je ovo objasnio Jevrejima kad je rekao: “Ovoga Bog desnicom svojom uzvisi za Poglavara i Spasa, da da Izrailju pokajanje i oproštenje greha.” (Dela 5, 31) Mi se ne može pokajati bez Hristovog Duha koji budi našu savest kao što ni oproštenje ne možemo dobiti bez Hrista.

Hristos je izvor svake dobre pobude. On jedini može u srce da usadi neprijateljstvo prema grehu. Svaka želja za istinom i čistotom, svako osvedočenje u našu sopstvenu grešnost, dokaz je da Njegov Duh deluje na naša srca.

Isus je rekao: “I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi.” (Jovan 12,32) Hristos mora da se otkrije grešnuku kao Spasitelj koji umire za grehe sveta; i dok gledamo Božje Jagnje na krstu na Golgoti, tajna otkupljenja počinje da se otkriva našem umu i Božja dobrota počinje da nas vodi na pokajanje. Umirući za grešnike, Hristos je pokazao nepojmljivu ljubav; i dok grešnik posmatra tu ljubav, ona omekšava njegovo srce, utiče na um i čini ga krotkim.

Istina je da se neki put ljudi postide svojih grešnih puteva i odvacuju neke svoje zle navike i pred nego što postanu svesni da su privučeni Hristu. Ali kad god ljudi pokušavaju da se poprave sa iskrenom željom da čine dobro, pokreće ih Hristova sila. Na njih deluje utivaj kojeg nisu ni svesni, savest se budi, i u životu dolazi do vidljive promene. I kad ih Hristos privuče da gledaju Njegov krst, da posmatraju Onog kojeg su njihovi gresi prikovali, tada se zapovesti upisuju u njihovu savest. Otkriva im se sva zloća njihovog života, greh koji se duboko ukorenio u njihovu dušu. Počinju da razumevaju ponešto od Hristove pravednosti i uzvikuju: “Šta je onda greh kad je bila potrebna takva žrtva za otkupljenje njegovih robova? Zar je stvarno bila potrebna sva ta ljubav, sve to trpljenje, sve to poniženje, da mi ne poginemo već da imamo život večni?”

Grešnik može da se odupre toj ljubavi, može da odbije mogućnost da bude privučen Hristu; ali ako se ne bude opirao, Isus će ga privući; poznavanje plana spasenja dovešće ga do podnožja krsta, punog pokajanja zbog grehova koji su prouzrokovali patnje dragog Božjeg Sina.

Isti božanski um koji deluje u prirodi obraća se i srcima ljudi, budeći u njima neizrecivu čežnju za onim što nemaju. Ono što je na svetu ne može da zadovolji njihovu čežnju. Božji Duh preklinje ih da teže za onim što jedino može dati mir i odmor - za Hristovom milošću i radošću svetosti. Služeći se i vidljivim i nevidljivim uticajima, naš Spasitelj stalno radi da um ljudi obrati od grešnih uživanja, koja ne site, ka neizmernim blagoslovima koje mogu da dobiju u Njemu. Svi koji uzaludno pokušavaju da piju iz razvaljenih studenaca ovog sveta primaju božansko obaveštenje: “I ko je žedan neka dođe, i ko hoće, neka uzme vodu života zabadava!”(Otkrivenje 22, 17)

Ti koji u srcu čezneš za nečim boljim od onog što ovaj svet može da ti pruži, prepoznaj tu čežnju kao Božju poruku tvojoj duši! Moli Ga da ti daruje pokajanje, da ti otkrije Hrista u svoj Njegovoj neizmernoj ljubavi, u svoj Njegovoj savršenoj čistoti! U Spasiteljevom životu načela Božjeg zakona - ljubav prema Bogu i prema bližnjemu - dobila su savršeni izraz. Dobročinstvo, nesebična ljubav - sačinjavali su Njegov život. I tek kad posmatramo Njega, kad svetlost sa našeg Spasitelja i nas obasja, tada vidimo grešnost svojih srca.

Mi možemo laskati sebi, kao što je to činio Nikodim, da nam je život pošten, moralni lik besprekoran, i misliti da ne moramo da ponizimo svoja srca pred Bogom kao obični grešnici; ali kad nas obasja Hristova svetlost, videćemo da smo nečisti, shvatićemo da su naše pobude sebične, da je neprijateljstvo prema Bogu ukaljalo svako naše delo. Tada ćemo shvatiti da je naša pravda kao prljava haljina, da nas jedino Hristova krv može očistiti od prljavštine greha i obnoviti naše srce prema Njegovom obličju.

Kad samo jedan zrak Božje slave, jedna varnica Hristove čistote prodre u dušu, on sa bolnom jasnoćom otkriva svaku ružnu mrlju i ogoljava rugobu i poročnost ljudskog karaktera. Ona čini vidljivim neposvećene želje, nevernost srca i nečistotu usana. Grešniku se njegovi verolomni pokušaji da Božji zakon proglasi nevažećim pokazuju u pravoj svetlosti, i njegov duh dirnut je i potišten pod prodornim uticajem Božjeg Duha. On se gnuša samog sebe gledajući čisti, neukaljani Hristov karakter.

Kad je prorok Danilo ugledao slavu koja je obavijala nebeskog vesnika koji mu je bio poslan, proželo ga je osjećanje slabosti i nesavršenosti. Opisujući djelovanje tog predivnog prizora, kaže: “I ne osta snage u meni, i ljepota mi se nagrdi, i ne imah snage!” (Danilo 10,8) Čovjek, ovako dirnut, omrznuće svoju sebičnost, gnušaće se svog samoljublja, i težiće pod uticajem Hristove pravednosti za čistotom srca, koja je u skladu sa Božjim zakonom i Hristovim karakterom.

Pavle kaže da je “po pravdi zakonskoj” — ako se uzme u obzir samo formalno ispunjavanje propisa — “bio bez mane” (Filibljanima 3,6); ali kad je upoznao duhovni karakter Zakona, shvatio je da je grešnik. Prema slovu Zakona, onako kako ga ljudi primjenjuju u životu, Pavle se uzdržavao od grijeha, ali kad je upoznao dubinu svetih pravila Zakona, i vidjeo sebe onako kako ga  og gleda, ponizno se poklonio i priznao svoju krivicu. Rekao je: “A ja življah nekad bez zakona; a kad dođe zapovijest, onda grijeh oživlje, a ja umrijeh.” (Rimljanima 7, 9.10.) Kad je shvatio duhovnu prirodu Zakona, grijeh se pojavio u svoj svojoj odvratnosti, i njegove oholosti nestalo je.

Bog ne smatra sve grijehe jednako velikim; postoje stepeni krivice po Njegovoj ocjeni, isto kao i po čovjekovoj ocjeni; ali ma kako beznačajan ovan ili onaj zao čin može da izgleda u ljudskim očima, ni jedan jedini grijeh nije mali pred Bogom. Ljudski sudovi su pristrasni, nesavršeni, ali Bog sve ocjenjuje onako kako stvarno jeste. Pijanicu preziru i kažu da ga njegov grijeh isključuje iz Neba; dok oholost, sebičnost i zavist često prolaze bez ukora. Međutim, ti grijesi naročito su mrski Bogu zato što suprote dobroti Njegovog karaktera, atmosferi nesebične ljubavi koja vlada u bezgrešnom svemiru. Onaj koji padne u neki teški grijeh može da osjeti svoju sramotu i bijedu i potrebu za Hristovom milošću; ali oholost ne osjeća nikakve potrebe i tako se srce zatvara pred Hristom i beskrajnim blagoslovima koje On donosi.

Jadni carinik koji se molio: “Bože, milostiv budi meni grešnome!” (Luka 18,13), smatrao je sebe vrlo pokvarenim čovjekom, a i drugi su ga gledali istim očima; ali on je osjetio svoju potrebu, i sa svojim teretom krivice i sramote došao pred Boga, trežeći Njegovu milost. On je otvorio svoje srce milostivom uticaju Božjeg Duha da ga oslobodi sile grijeha. Farisejeva hvalisava, samodopadljiva molitva pokazivala je da je njegovo srce za uticaj Svetog Duha. Udaljivši se od Boga, nije ni osjećao svoju pokvarenost nasuprot savršenstvu božanske svetosti. Nije osjećao nikakvu potrebu, i ništa nije ni primio.

Kada uvidite svoju grešnost, ne čekajte da se popravite. Koliko ima onih koji misle da nisu dovoljno dobri da dođu Hristu! Očekujete li da ćete se popraviti svojim sopstvenim naporima? “Može li Etiopljanin promjeniti kožu svoju ili ris šare svoje? Možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?” (Jeremija 13,23)) Nama može da pomogne samo Bog. Mi ne treba da čekamo na čvršće osvedočenje, na bolje prilike, na svetiji karakter. Mi sami ništa ne možemo učiniti. Moramo da priđemo Hristu upravo onakvi kakvi jesmo.

Ali neka se niko ne vara misleći da će Bog u svojoj velikoj ljubavi i milosrđu ipak spasti čak i one koji su odbacili Njegovu milost. Neizmerna težina grijeha može da se procjeni jedino u svjetlosti krsta. Kad ljudi tvrde da je sigurno Bog isuviše dobar da bi odbacio grešnika, usmjerite im pogled na Golgotu! Upravo zato što nije postojao drugi način da se čovjek spase, zato što bez ove žrtve ljudski rod nije mogao uteći od sramotne sile grijeha i ponovo uspostaviti zajednicu sa svetim bićima, zato što mu je bilo nemoguće a ponovo uzme učešća u duhovnom životu — upravo zato Hristos je preuzeo na sebe krivicu neposlušnih i trpeo umjesto grešnika. Ljubav i patnja i smrt Božjeg Sina — sve to svjedoči o strahovitoj veličini grijeha i objavljuje da nema oslobođenja od njegove moći, ni nade u bolji život, osim u pokoravanju sebe Hristu.

Nepokajani se ponekad izgovaraju govoreći o onima koji misle da su hrišćani: “I ja sam isto toliko dobar koliko i oni. Oni u ponašanju ne pokazuju ništa više samoodricanja, trezvenosti ili budnosti od mene. I njima su draga uživanja i popustljivost prema grehu kao i meni!” I tako se oni služe manama drugih kao izgovorom za svoje sopstveno zanemarivanje dužnosti. Ali gresi i mane drugih nikog ne opravdavaju, jer nam Gospod kao uzor nije dao grešne ljude. Neokaljani Božji Sin nam je primjer i trebalo bi da upravo oni koji se tuže na nepravičan život takozvanih hrišćana žive boljim životom i pruže plemenitiji primer. Ako su njihova shvatanja o tome šta hrišćanin mora da čini tako uzvišena, nije li onda njihov greh veći? Oni znaju šta je pravo a ipak to ne čine.

Čuvajte se oklevanja! Ne odgađajte odluku da odbacite svoje grehe i da Isusovom pomoći očistite svoje srce! Hiljade i hiljade upravo su ovde pogrešile i ostale izgubljene za večnost. Ne želim da trošim mnogo reči raspravljajući o kratkoći i nesigurnosti života; ali se strahovita opasnost — opasnost koja se dovoljno ne shvata — krije u oklevanju da se pokorimo  preklinjućem glasu Božjeg Svetog Duha i tako ostanemo u grehu; jer oklevanje upravo to znači. Grehu, ma kako ga neznatnim držali, možemo popuštati samo rizikujući da budemo izgubljeni za večnost. Ono što ne savladamo, savladaće nas i izazvati  našu propast.

Adam i Eva ubedili su sebe da tako neznatan čin kao što je uzimanje zabranjenog ploda ne može imati tako strahovite posledice kao što je Bog objavio, ali taj neznatni čin bio je prestup Božjeg nepromenljivog i svetog Zakona, koji je odvojio čoveka od Boga i otvorio ustave smrti i neiskazanoj patnji da preplave naš svet. Iz veka u vek sa naše Zemlje uzdizali su se stalni krici bola i sva stvorenja zajednički su uzdisala i bolno patila od posledica čovekove neposlušnosti. I samo nebo osećalo je uticaj njegove pobune protiv Boga. Golgota stoji kao spomenik divne žrtve kojom je morao da se okaje prestup božanskog Zakona. Ne smatrajmo greh nečim neznatnim!

Svaki prestup, svako zanemarivanje ili odbacivanje Hristove milosti, ostavlja na nama svoje posledice; ono otvrdnjava srce, slabi volju, otupljuje um i ne samo što nas čini manje spremnim već i manje sposobnim da poslušamo nežne pozive Božjeg Svetog Duha. Mnogi umiruju probuđenu savest mišlju da mogu da se vrate sa svog zlog puta kad god to zažele, da mogu da se igraju sa pozivima milosti a ipak ostanu trajno osetljivi prema njihovom uticaju. Oni misle, iako su prkosili Duhu milosti, iako su svoj uticaj stavili u sotoninu službu, da će ipak moći da promene smer svog života u času strašne krize. Ali to nije tako lako ostvariti. Iskustva i vaspitanje u toku celog života tako su temeljno oblikovali karakter da tada samo retki požele da budu slični Isusu.

Čak i samo jedna mana u karakteru, samo jedna grešna želja, ako se uporno gaji, na kraju će poništiti sav uticaj Jevanđelja. Svako popuštanje grehu pojačava odbojnost duše prema Bogu. Čovek koji je uporan u svom neverstvu, koji je tupo ravnodušan prema božanskoj istini, samo žanje ono što je sam posejao. U celoj Bibliji nema strašnije opomene protiv igranja sa zlom od reči mudrog čoveka da će se grešnik “ u uža greha svojih zaplesti”. (Priče 5,22)

Hristos je spreman da nas oslobodi greha, ali nas na to ne primorava; i ako ne želimo da prihvatimo Njegovu milost, šta bi On još mogao da učini? Mi smo sami sebe upropastili svojim namernim odbacivanjem Njegove ljubavi. “Evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja!” “Danas ako glas njegov čujete, ne budite drvenastih srca!” (2. Korinćanima 6,2; Jevrejima 3,7.8)

“Čovek gleda što je na očima, a Gospod gleda na srce” (1. Samuilova 16,7) — ljudsko srce, ispunjeno protivrežnim osećanjima radosti i tuge, nemirno, jogunasto srce, u kome ima toliko prljavštine i prevare. On zna njegove pobude, njegove prave namere i ciljeve. Pođite Njemu sa svojom ukaljanom dušom, onakvom kakva je! Kao psalmista otvorite sve njene zakutke svevidećem oku i uzviknite:”Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje. I vidi jesam li na zlu putu, i vodi me na put večni!”(Psalam 51,10) Budite pošteni prema sebi! Budite isto tako ozbiljni, isto tako istrajni kao da je vaš prolazni život u pitanju! To je pitanje koje se mora rešiti između Boga i vas, i to za večnost. Ako nemate ničeg drugog osim lažne nade, srljate u sigurnu propast.

Proučavajte Božju reč sa molitvom. Ta Reč iznosi vam u Božjem zakonu i u Hristovom životu velika načela svetosti, bez kojih “niko neće videti Gospoda”. (Jevrejima 12, 14) Ona osvedočava u greh; ona jasno otkriva put spasenja. Poslušajte je kao Božji glas koji se obraća vama.

Kad  budete uvedeli svu strahotu greha, kad budete upoznali svoje pravo stanje, nemojte se predavati očajanju! Hristos je došao da spase upravo grešnike. Ne moramo mi izmiriti Boga sa sobom, već — o čudesne li ljubavi!— sam Bog u Hristu “svet pomiri sa sobom”. (2. Korinćanima 5, 19) On svojom nežnom ljubavlju poziva sebi svoju zalutalu decu. Nijedan zemaljski roditelj ne bi mogao da bude toliko strpljiv prema manama i pogreškama svoje dece kao što je to Bog prema onima koji žele spasenje. Nijedne ljudske usne nikad se nisu nežnije obraćale odlutalom kao Njegove. Sva Njegova obećanja, sve Njegove opomene, samo su uzdasi neizrecive ljubavi.

Kad vas sotaona bude uveravao da ste veliki grešnik, pogledajnte prema svom otkupitelju i govorite o Njegovom zaslugama. Gledanje u Njegovu svetlost će vam pomoći. Priznajte svoj greh, ali recite neprijatelju da “Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike”(1. Timotiju 1,15) i da i vi možete biti spaseni Njegovom nenadmašnom ljubavlju. Isus je Simonu postavio pitanje o dvojici dužnika. Jedan je dugovao svom gospodaru mali iznos, a drugi vrlo veliki; ali on je oprostio obojici. Hristos je upitao Simona koji će dužnik više voleti svoga gospodara. Simon je odgovorio: “Mislim onaj  kome najviše pokloni!” (Luka 7, 43) Mi smo bili veliki grešnici, ali Hristos je umro da bi nama moglo biti porošteno. Bilo je dovoljno da svom ocu u našu korist iznese zasluge svoje žrtve. Oni kojima je najviše oprostio ljubiće Ga najviše i stajaće najbliže Njegovom prestolu da Ga slave zbog Njegove velike ljubavi i neizmerne žrtve. Upravo kad najpotpunije shvatimo Božju ljubav, najbolje uviđamo i zloćudnost greha. Kad vidimo dužinu lestava koje su nam spuštene, kad bar delimično spoznamo veličinu žrtve koju je Hristos učinio radi nas, tada će nežnost i skrušenost omekšati i naše srce.

Molimo vas... da ne primite uzalud
blagodat Božiju.
Jer on govori:
u vreme najbolje poslušah te,
 i u dan spasenja pomogoh ti.
Evo sad je vreme najbolje,
evo sad je dan spasenja!

(2. Korinćanima 6,1.2)

Ocenite ovaj post:
Grešniku je potreban Hristos
Priznanje

Related Posts