Čitaonica

"Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegovog..." Otkrivenje 14,7
Veličina fonta: +

Molitva kao prednost

Molitva kao prednost

Bog nam govori posredstvom prirode i otkrivenja, svojim proviđenjem i uticajem svog Duha. Ali sve to nije dovoljno; nephodno je da mi pred Njim otvorimo i svoje srce. Da bismo duhovno živeli i imali duhovnu silu, moramo održavati stvarnu vezu sa svojim nebeskim Ocem. Naše misli mogu se baviti Njime; mi možemo razmišljati o Njegovim delima, dokazima Njegovog milosrđa, Njegovim blagoslovima, ali sve to još nije, u punom smilu reči, održavanje veze sa Njim. Da bismo stupili u vezu sa Bogom, moramo poželeti da Mu ispričamo nešto iz svog stvarnog života.
Molitva je otvaranje srca Bogu kao prijatelju. Ne zato što bi bilo neophodno da Mu otkrijemo šta smo, već zato da bismo Ga mogli primiti. Molitva ne spušta Boga ka nama, već nas uzdiže ka Njemu.

U toku svog boravka na Zemlji Isus je svoje učenike učio kako da se mole. On im je govorio da sve svoje svakodnevne potrebe iznesu Bogu, da sve svoje brige bace na Njega. Obećanje koje je dao njima da će im molitve biti uslišene, dao je i nama.

I sam Isus, dok je živeo među ljudima, često je odlazio na molitvu. Naš Spasitelj izjednačio se s nama u našim potrebama i slabostima i tako postao ponizan i usrdni molitelj koji od svog Oca traži novu silu da može da krene dalje, osposobljen i za dužnost i za iskušenje. On je naš primer u svemu. On je brat u našim slabostima, “u svačemu iskušan, kao i mi” (Jevrejima 4,15); ali kao bezgrešan po svojoj prirodi užasavao se greha; On je izdržao duševne borbe i patnje u svetu punom greha. Kao čovek molitvu je shvatao svojom potrebom i svojom prednošću. On je u razgovoru sa svojim Ocem nalazio utehu i radost. Ako je dakle Spasitelj ljudi, Božji Sin, osećao potrebu za molitvom, koliko bi više slabi i grešni smrtnici morali da budu svesni neophodnosti usrdne, stalne molitve.

Naš nebeski Otac čeka da izlije na nas obilje svojih blagoslova. Naša prednost je da možemo obilno da pijemo sa izvora beskrajne ljubavi. Zar nije onda čudno što se tako malo molimo? Bog je spreman i željan da čuje iskrenu molitvu svog najskromnijeg deteta, ali je ipak tako očigledno da se ustručavamo da Mu iznesemo svoje potrebe! Šta nebeski anđeli mogu da misle o jadnim bespomoćnim ljudskim bićima koja se suočavaju sa iskušenjima, o bićima prema kojim Božje srce oseća bezgraničnu ljubav i spremno je da im daruje više nego što bi mogla da teaže i zamisle, a koja se tako malo mole i imaju tako malo vere? Anđelima je drago da se klanjaju pred Bogom; oni vole da budu blizu Njega. Oni razgovor sa Bogom smatraju svojom najvećom radošću; a ipak sinovi ove Zemlje, kojima tako treba pomoć koju im samo Bog može dati, kao da su zadovoljni što hode bez videla Njegovog Duha, bez pratnje Njegovog prisustva.

TAma zlog ovavija one koji zanemaruju molitvu. Neprijatelj ih šapatom kuša navodeći ih na greh samo zato što se ne služe prednošću koju im je Bog dao bošanskom ustanovom molitve. Zašto bi sinovi i kćeri Božje oklevali da se mole dak je molitva ključ u rukama vere koji otvara nebeske riznice u kojima se pčuvaju jneograničene zalihe Svemoćnoga? Ako se ne budemo stalno molili i budno stražioli, izložićemo se opasnosti da postanemo nemarni i skrenemo sa pravog puta. Protivnik se stalno trudi da nam prepreči put ka prestolu milosti da usrdnom molitvom i verom ne bismo dobili milost i silu da se odupremo iskušenju.

Postoje određeni uslovi koje moramo da ispunimo ako želimo da Bog čuje naše molitve i da ih usliši. Jedan od prvih je da postnemo svesni da nam je potrebna Njegova pomoć. On je obećao: “Jer ću izliti vodu na žednoga i potoke na suhu zemlju!” (Isaija 44,3) Oni koji su gladni i žedni pravde, koji čeznu za Bogom, mogu biti sigurni da će se nasititi. Srce se mora otvoriti uticaju Duha, jer inače ne može primiti Božji blagoslov.

Naša velika potreba je sama po sebi dokaz koji najrečitije govori u našu korist. Međutim mi moramo tražiti od Gospoda da nam to učini. On kaše: “Ištite, i daće vam se!” (Matej 7,7) “Koji, dakle, svoga Sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam s njim sve ne daruje?” (Rimljanima 8,32)

Ako gajimo bezakonje u svom srcu, ako smo prionuli uz bilo koji greh koji nam je jpoznat, gospod nas neše čuti, ali molitva skrušnenog pokajnika uvek će biti prihvaćena. Kad ispravimao sva zla kojih smo svesni, tada možemo biti ubeđeni da će Bog odgovoriti na naše molbe. Naše sopstvene zasluge nikad nas neće preporučiti Božjoj naklonosti; Hrisovom dostojnošću mi ćemo se spasti, Njegovom krvlju ćemo se očistit; ipak, i mi sami moramo nešto doprineti, moramo ispuniti uslove da budemo prihvaćeni.

Drugi element uspešne molitve jeste vera. “Jer onaj koji hoše da dođe Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji ga traže.” (Jevrejima 11,6) Isus je rekao svojim učenicima: “Sve što ištete u svojoj mokitvi verujte da ćete primiti; i biće vam!” (Marko 11,24) Jesmo li ga uhvatili za ređ?

Obećanje je široko i neograničeno i veran je onaj koji je dao. I kad ne primimo upravo ono što smo tražili, u vreme za koje smo molii, i dalje moramo verovati da nas je Gospod čuo i da će odgovoriti na naše molitve. Mi smo tako podložni zabludama i tako kratkovidi da ponekad tražimo i ono što nam ne bi bilo na blagoslov pa nam naš nebeski Otac u svojoj ljubavi odgovara na molitve dajući nam ono što će nam poslužiti za najviše dobro — ono što bismo i mi sami poželeli kad bi naš pogled bio božanski prosvetljen i kad bismo stvarnost mogli da vidimo onakvu kakva je. Kad izgleda da nam molitve nisu uslišene, moramo da se držimo obećanja; jer će vreme uslišenja sigurno doći i mi ćemo primiti blagoslov koji nam je najpotrebniji, ali zahtevati da molitva uvek bude uslišena onako kako smo želeli i da uvek dobijemo upravo ono što smo tražili, prava je drskost. Bog je suviše mudar da bi se varao i suviše dobar da bi onim koji pravedno hode uskratio bilo koje dobro! I zato se bez straha oslonite na Njega, čak i kad odgovor na svoje molitve ne dobijete odmah! Oslonite se na Njegovo sigurno obećanje: “Ištite, i daće vam se!” (Matej 7,7)

Ako se budemo povodili za svojim sumnjama i strahovanjima, ako budemo pokušavali da razrešimo sve ono što nam je nejasno, dok još nemamo vere, naša će se nesigurnost samo probuditi i povećati. Ali ako budemo došli Bogu, osećajući se bespomoćni i zavisni, kao što stvarno i jesmo, i u veri, ponizno i sa poverenjem, svoje potrebe iznesemo Onome koji sve zna, čijem pogledu ništa na svetu nije sakriveno, koji svim upravlja svojom voljom i svojom rečju, On će moći i hteti da uslišši našu viku i učiniće da svetlost zasija u našim srcima.

Iskrena molitva dovodi nas u vezu sa umom Beskonačnoga. Možda u tom trenutku nećemo imati nikakav siguran dokaz da se lice našeg Otkupitelja nadvija nad nama sa puno samilosti i ljubavi; ali je ipak tako. Možda nećemo osetiti Njegov vidljivi dodir, ali je Njegova ruka nad nama sa puno ljubavi i nežnog sažaljenja.

Kad dolazimo da tražimo od Boga milost i blagoslove, naša srca moraju da budu nadahnuta duhom ljuvavi i opraštanja. Kako bismo se mogli moliti: “I oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim!” (Matej 6,12) ako istovremno nismo spremni da opraštamo drugima! Ako očekujemo da bog čuje naše molitve, moramo opraštati drugima na isti način i u istoj meri kao što očekujemo da nama bude oprošteno.

Istrajnost u molitvi spada među uslove za uslišenje. Mi se moramo stalno moliti ako želimo da rastemo u veri i iskustvu. Mi moramo biti “jednako u molitvi”, da nam se “ne dosadi molitva”, da “stražimo u njoj sa zahvaljivanjem”. (Rimljanima 12,12; Kološanima 4,2) Petar opominje vernike da budu “mudri i trezni u molitvama” (1. Petrova 4,7). Pavle upućuje: “Nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem da se javljaju Bogu iskanja vaša!” (Filibljanima 4,6) Juda kaže: “A vi, ljubazni... molite se Bogu duhom Svetim, i sami sebe držite u ljubavi Božjoj!” (Juda 20,21) Stalna molitva je neraskidiva zajednica duše s Bogom, tako da život od Boga teče u naš život; a iz našeg života čistota i svetost teku nazad Bogu.

Revnost u molitvi je neophodna; ničemu ne smete dozvoliti da omete vašu molitvu. Uložite svaki napor da održite vezu između Isusa i svoje duše. Iskoristite svaku priliku da idete na mesta određena za molitvu. Oni koji se stvarno trude da održavaju vezu sa Bogom vedeće se na molitvenim skupovima, verni u izvršavanju svoje dužnosti, iskreni i željni da požnju sve blagoslove koji se mogu steći. Oni će iskoristiti svaku priliku da sebe izlože zracima svetlosti sa Neba.

Treba da se molimo u porodičnom krugu; ali iznad svega ne smemo zanemariti molitvu nasamo; jer na njoj počiva naš život. Mi ne možemo napredovati ako zanemarujemo molitvu. Porodična ili javna molitva sama po sebi nije dovoljna. Neka se čovek nasamo otvori pred Božjim ispitivačkim okom. Tajnu molitvu treba da čuje samo Bog koji sluša molitve. Nijedno radoznalo uvo ne treba da čuje sadržaj takvih molitava. U tajnoj molitvi čovek je slobodan od uticaja okoline; slobodan od uznemiravanja. Smireno a ipak usrdno čovek traži Boga. Prijatan i trajan biće uticaj koji struji od Onog koji vidi što je tajno, čije je uvo otvoreno da čuje molitvu koja izlazi iz srca. Smirenom, jednostavnom verom čovek održava vezu sa Bogom i prikuplja zrake božanske svetlosti da bi ojačao i održao se u sukobu sa sotonom. Bog je utvrđenje naše  sile.

Molite se nasamo; i dok se bavite svojim svakodnevnim radom, neka se vaše srce često podiže bogu. tako je Enoh hodio sa Bogom. Ove tajne molitve podižu se kao skupoceni miris prema prestolu milosti. Sotona ne može da savlada onog koji je tako utvrđen u Bogu.

Nema vremena ni mesta koje bi bilo neprikladno za molitvu. Ne postoji ništa što bi nas moglo sprečiti da podignemo svoje srce u duhu iskrene molitve. U mnoštvu na ulici, zaokupljeni poslovnim obavezama, mi možemo uputiti molitvu Bogu i zatražiti božansko vođstvo, kao što je to učinio Nemija dok je iznosio svoj zahtev pred carem Artakserksom. Mesto razgovora može da se nađe ma gde se mi nalazili. Vrata našeg srca moraju da budu stalno otvorena, stalno se mor apodizati poziv Isusu da dođe i boravi kao nebeski gost u nama.

Iako oko nas može da vlada zaražena, pokvarena atmosfera, mi ne moramo da udišemo njena kužna isparenja, već možemo da živimo u čistom vazduhu Neba. Možemo zatvoriti svaki prilaz nečistim maštanjima i nesvetim mislima ako se iskrenom molitvom uzdignemo u Božju blizinu. Oni koji su otvorili svoje srce da od Boga prime podršku i blagoslov hodiće u svetijoj atmosferi od ove zemaljske i održavaće stalnu vezu sa Nebom.

Nama su potrebni jasniji pojmovi o Isusu i potpunije razumevanje vrednosti večnih stvarnosti. Lepota svetosti treba da ispuni srce Božje dece; a da bi se to moglo postići, moramo tražiti da nam Bog objasni ono što je nebesko.

Neka se naša duša otvori i uzdigne da bi nam Bog mogao dati da udišemo nebesku atmosferu. Mi se moramo držati tako blizu Boga da se u svakom neočekivanom iskušenju naše misli okrenu Njemu isto tako prirodno kao što se cvet okrene prema Suncu.

Iznesite Bogu svoje potrebe, radosti, tuge, brige i strahovanja. Vi Ga ne možete preopteretiti; ne možete Ga zamoriti. Onaj koji je izbrojao vlasi na vašoj glavi nije ravnodušan prem potrebama svoje dece. “Jer Gospod je milostiv i smiluje se.” (Jakov 5,11) Njegovo srce puno ljuvavi dirnuto je našim žalostima, čak i kad samo govorimo o njima. Iznesite Mu sve što zbunjuje vaš um. Onom koji u svojoj ruci drži svetove i upravlja svim poslovima svemira ništa nije suviše teško da nosi. Sve što se na bilo koji način tiče našeg mira, ma kako to neznatno bilo, on primećuje. Nema nijednog poglavalja u našem iskustvu koje bi za Njega bilo suviše mračno da ga čita, nema problema koji bi za Njega bio suviše težak da ga razreši. Nema nesreće koja bi zadesila Njegovo najvanje dete, nema brige koja bi mučioa dušu, nema radosti koja bi razgalila, nema iskrene molitve koja bi poletela sa usana, da je naš nebeski Otac ne vide, da se u taj mah ne zainteresuje. Iscjeljuje one koji su skrušena srca, i leči tuge njihove.” (Psalam 147,3) Odnos između Boga i svakog čoveka tako je ličan i potpun kao da nema nikog drugog na Zemlji sa kim bi Bog delio svoju brižnu pažnju, nijedne druge duše za koju bi dao svog ljubljenog Sina.

Isus je rekao: “U onaj ćete dan u ime moje zaiskati, i ne velim vam da ću ja umoliti Oca za vas; jer sam Otac ima ljubav ka vama.” “Nego ja vas izabrah...da što god zaišteete u Oca u ime moje da vam da.” (Jovan 16,26.27;15,116) Međutim moliti se u Isusovo ime znači znatno više nego samo spomenuti Njegovo ime na početku i na kraju molitve. To znači moliti se po Isusovom umu i duhu, verujući Njegovim obećanjima, oslanjajući se na Njegovu milost i čineći Njegova dela.

Bog ne traži ni od koga među nama da postane pustinjak ili monarh, da se povuče od sveta da bi se posvetio delima bogoluženja. Naš život mora biti sličan Hristovom životu — između planine i mnoštva. Ko ne čini ništa drugo osim što se moli, uskoro će prestati da se moli ili će se njegove molitve pretvoriti u praznu naviku. Kad se ljudi povuku iz društvenog života, kad se povuku sa područja svoje hrišćanske dužnosti i nošenja krsta, kad prestanu ozbiljno da rade za svog Uđitelja, koji je ozbiljno radio za njih, nemaju više za šta da se mole, nemaju više podsticaja za molitvu. Njihove molitve postaju lične i sebične. Oni više ne mogu da se mole za potrebe povečanstva ili za izgradnju Hristovog carstva, ni da traže snagu za rad.

Mi gubimo kad zanemarujemo prednost miđusobnog druženja, jačanja i podržavanja u službi Bogu. Istine Njegove reči gube tada za nas svoju jasnoću i važnost. Naša srca nisu više prosvetljena ni pokrenuta njihovim posvećujućim uticajem i mi duhovno slabimo. U našem druženju kao hrišćani mnogo gubimo zbog nedostatka međusobnog saučešća. Onaj koji se zatvara sam u sebe ne zauzima položaj koji mu je Bog odredio. Pravilno negovanje društvenih crta u našoj prirodi srcem nas približava bližnjima i pomaše nam da se razvijemo i ojačamo u službi Bogu.

Kad bi se hrišćani međusobno družili, kad bi međusobno razgovarali o Božjoj ljubavi i dragocenim istinama otkupljenja, njihova srca bila bi osvežena i oni bi se međusobno krepili. Mi bismo svakog dana morali bolje da upoznajemo svog nebeskog Oca, stičemo nova iskustva sa Njegovom milošću; tada bismo želeli i da govorimo o Njegovoj ljubavi; i kad bismo to činili, naša srca bi se razgrejala i ohrabrila. Kad bismo više mislili i razgovarali o Isusu, a manje o sebi, bili bismo mnogo češće u Njegovom prisustvu.

Kad bismo o Bogu mislili samo onoliko koliko imamo dokaza da se On brine o nama, tada bi On uvek bio u našim mislima i mi bismo uživali govoreći o Njemu i slaveći Ga. Mi govorimo o prolaznim stvarima zato što se za njih zanimamo. Mi govorimo o svojim prijateljima zato što ih volimo, naše radosti i naše tuge povezane su sa njima. Ipak, mi imamo neizmerno više razloga da ljubimo Boga nego svoje zemaljske prijatelje; trebalo bi da nam bude najprirodnije da Njega stavimo na prvo mesto u svojim mislima, da govorimo o Njegovoj dobroti, da pričamo o Njegovoj sili. Bogati darovi kojima nas je obasuo nisu nam bili dati sa namerom da toliko zaokupe našu pažnju i našu ljubav da više emamo čime da uzvraatimo Bogu; oni bi trebalo stalno da vas podsećaju na Njega i povezuju nas vezom ljubavi i zahvalnosti sa našim negeskim Dobročiniteljem. Mi živimo suviše blizu zemaljsih nizija. Uzdignimo svoje oči prema otvorenim vratima nebeske Svetinje u kojoj svetlost Božje slave obasjava lice Hrista koji “može uvek spasiti one koji kroza nj dolaze k Bogu” ( Jevrejima 7,25). Trebalo bi više da slavimo Boga “za milost njegovu, i za čudesa njegova radi sinova ljudskih”. (Psalam 107,8) Naša pobožnost ne sme da se sastoji samo u traženju i primanju. Nemojmo uvek misliti o svojim potrebama, a nikad o blagoslovima koje primamo. MI se uopšte ne molimo suviše, već smo suviše štedljivi u zahvaljivanju. Mi stalno primamo Božju milost, a ipak, kako malo zahvalnosti pokazujemo, kako malo hvalimo Boga za sve što je za nas učinio!

U stara vremena Gospod je naredio Izrailjcima, kad se budu okupljali na bogosluženje: “I jedite onde pred Gospodom Bogom svojim, i veselite se vi i porodice vaše svačim, za što se prihvatite rukom svojom, čim te blagoslovi Bog tvoj!” (5. Mojsijeva 12,7) Ono što se čini na slavu Bogu treba činiti radosno, uz pesme hvale i zahvaljivanja, a ne žalosno i zlovoljno.
Naš Bog je nežni, milostivi Otac. Bogosluženje se ne bi smelo smatrati nekom rastužujućom, onespokojavajućom službom.

Trebalo bi da nam bude uživanje da dajemo hvalu Bogu i da učestvujemo u Njegovom delu. Bog ne bi hteo da se Njegova deca, kojoj je obezbeđeno tako veliko spasenje, poponašaju kao da je on neki strogi, sitničavi nadzorni,. On je njihiov najbolji prijatelj; i kad se okupe na bogosluženju, On želi da bude sa njima, da ih blagosilja i teši, da ispunjava njihova srca radošću i ljubavlju. Gospod želi da Njegova deca nađu utehu na bogosluženju, da im rad za njega donese više zadovoljstva nego teškoća. On želi da se oni koji dolaze an bogosluženje ispune dragocenim mislima o Njegovom staranju i ljubavi, da mogu biti puni radosti u toku svih svakodnevnih životnih poslova, tako da imaju snage da postupaju pošteno i verno u svemu.

Mi se moramo okupiti oko krsta. Hristos, i to razapeti, teba da bude predmet našeg razmišljanja, razgovora i naših najradosnijih osećanja. Treba da pamtimo svaki blagoslov koji smo primili od Boga, i kad shvatimo veličinu Njegove ljuvbavi tebvalo bi da dragovoljno sve poverimo ruci koja je za nas bila prikovana na krst.

Čovek se može uzdići bliže Nebu na krilima hvalospeva. Boga slave pesmom i muzikom u nebeskim dvorovima i dok izražavamo svoju zahvalnost, mi usklađujemo svoje bogosluženje sa bogosluženjem nebeskih horova. “Onaj mene poštuje koji prinosi hvalu na žrtvu!” — kaže Bog (Psalam 50,23). Dođimo radosno i sa poštovanjem pred svog Srvoritelja, sa “zahvaljivanjem i pevanjem”! (Isaija 51,3)

Ocenite ovaj post:
Poznavanje Boga
Šta da činimo sa sumnjom

Related Posts