Čitaonica

"Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegovog..." Otkrivenje 14,7
Veličina fonta: +

S nama Bog

S nama Bog

Nadenuće mu ime Emanuilo,… s nama Bog.« »Svetlost poznanja slave Božije« videla se »u licu Isusa Hrista« /2. Korinćanima 4,6/. Gospod Isus Hristos bio je jedno sa Ocem od večnih vremena; On je bio »obličje Boga«, obličje Njegove veličine i veličanstva, »sjajnost slave« /Jevrejima 1,3/. On je došao na naš svet da bi objavio ovu slavu. On je došao na ovu grehom pomračenu Zemlju da otkrije svetlost Božje ljubavi, da bude »s nama Bog.« Zato je za Njega prorokovao: »Nadenuće mu ime Emanuilo.«

Došavši da prebiva među nama, Isus je trebalo da otkrije Boga i ljudima i anđelima. On je bio Reč Božja – Božja misao koja se mogla čuti. U molitvi za svoje učenike On je kazao: »I pokazah im ime tvoje«, /Jovan 17, 26/ – »milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom« – »da ljubav kojom si mene ljubio u njima bude, i ja u njima.« Međutim, ovo otkrivenje nije dato samo Njegovoj deci na Zemlji. Naš mali svet udžbenik je svemira. Božja divna namera milosti, tajne spasonosne ljubavi – tema je u koju »anđeli žele da zavire« i koja će se proučavati kroz beskrajne vekove. Izbavljena i bezgrešna bića u Hristovom krstu pronaći će svoju nauku i svoju pesmu. Videće se da je slava koja blista sa Hristovog lica slava samopožrtvovne ljubavi. U svetlosti s Golgote videće se da je zakon te ljubavi pune samoodricanja – zakon života za Zemlju i Nebo; da ljubav koja »ne traži svoje« ima svoj izvor u Božjem srcu; da se u Onome koji je bio krotak i ponizan otkrio karakter Onoga koji prebiva u svetlosti kojoj nijedan čovek ne može pristupiti.

U početku Bog se otkrio u svim delima stvaranja. Hristos je bio Onaj koji je razastro nebesa i položio temelje Zemlji. Njegova ruka bila je ta koja je postavila svetove u prostoru i oblikovala poljsko cveće. »Postavio je gore svojom silom.« »Njegovo je more i on ga je stvorio.« (Psalam 65,6; 95,5) On je taj koji je ispunio Zemlju lepotom i vazduh pesmom. On je ispisao poruku Očeve ljubavi na svim delima na Zemlji, u vazduhu i na nebu.

Iako je sada savršeno delo oštećeno grehom, još se može zapaziti ono što je ispisano u početku. Još i danas sve što je stvoreno objavljuje slavu Njegovog savršenstva. Ne postoji ništa – osim sebičnog čovekovog srca – što živi samo za sebe. Nema ptice koja seče vazduh, ni životinje koja se kreće po zemlji, a da ne služi nekom drugom životu! Nema nijednog lista u šumi ili skromne vlati trave a da nema svoju službu. Svako drvo, grm i list izlivaju životni sastojak bez koga ni čovek ni životinja, ne bi mogli živeti, a opet – i čovek i životinja služe životu drveta, i grma i lista. Cveće odiše mirisom i otkriva svoju lepotu kao blagoslov ovom svetu. Sunce rasipa svoju svetlost da razveseli hiljade svetova. Okean, iako izvor svih naših vrela i studenaca – prima reke iz svake zemlje, ali uzima da bi dao. Magle koje izlaze i njegovh njedara padaju kao kiše i natapaju Zemlju, da bi iz nje moglo nicati i pupati.

Anđeli slave nalaze svoju radost u davanju – davanju ljubavi i neumornog bdenja dušama koje su pale i izgubile svoju svetost. Nebeska bića pokušavaju da zadobiju ljudska srca; ona ovom mračnom svetu donose svetlost iz nebeskih dvorova. Ljubaznom i strpljivom službom ona deluju na ljudski duh tako da izgubljene dovode u zajednicu sa Hristom, koji im je mnogo bliži no što to oni mogu da pretpostave.

Međutim, kad se okrenemo od svih manjih otkrivenja, onda gledamo Boga u Isusu. Posmatrajući Isusa vidimo da je slava našeg Boga u davanju. Ja »ništa sam od sebe ne činim«, rekao je Hristos; »kao što me posla živi Otac, i ja živim Oca radi.« »Ja ne tražim slave svoje«, već slavu Onoga koji me je poslao. (Jovan 8,28; 6,57; 8,50; 7,18) U tim rečima izloženo je veliko načelo koje je zakon života za svemir. Hristos je sve primio od Boga, ali je uzeo da bi dao. (Tako u nebeskim dvorovima, u svojoj službi za sva stvorena bića: kroz ljubljenog Sina Očev život izliva se na sve; a preko Sina život se vraća, u hvali i radosnoj službi, kao plima ljubavi, velikom Izvoru svega.) I tako kroz Hrista krug dobročinstava se zatvara, predstavljajući karakter velikog Darodavca – zakon života.

Ovaj zakon je prekršen na samom Nebu. Greh je potekao iz sebičnosti. Lucifer, heruvim zaklanjač, želeo je da bude prvi na Nebu. On je težio da zavlada nebeskim bićima, da ih odvoji od njihovog Stvoritelja i pridobije za sebe njihovu vernost. Iz tog razloga on je netačno prikazivao Boga, pripisujući Mu želju za samouzvišenjem. Želeo je da Tvorcu punom ljubavi pripiše svoje loše osobine. Tako je obmanuo anđele. Tako je prevario ljude. On ih je naveo da posumnjaju u Božju reč, i izgube poverenje u Njegovu dobrotu. Zato što je Bog pravde i neuporedivog veličanstva, Sotona ih je naveo da Ga smatraju strogim i nemilostivim. Tako je naveo ljude da mu se pridruže u pobuni protiv Boga i noć prokletstva spustila se na svet.

Zemlju je obavio mrak jer je Bog pogrešno shvaćen. Da bi se mračne senke rasterale, da bi svet mogao da se vrati Bogu, Sotonina sila prevare morala je da bude slomljena. To se nije moglo ostvariti prisilom. Primenjivanje sile suproti se načelima Božje vladavine. On želi jedino službu iz ljubavi, a ljubav ne može da se zapovedi; ona se ne može zadobiti silom ili vlašću. Samo ljubav može probuditi ljubav. Poznavati Boga znači ljubiti Ga. Njegov karakter mora da se pokaže u suprotnosti prema Sotoninom karakteru. Samo jedno Biće u celom svemiru može da ostvari ovo delo. Božju ljubav može da obznani samo Onaj koji poznaje njenu visinu i dubinu. Nad mračnom moći sveta mora granuti Sunce Pravde sa zdravljem »na zracima njegovim«. (Malahija 4,2)

Plan za naše spasenje nije bila naknadna misao, plan načinjen nakon Adamovog pada. On je bio otkrivenje »tajne koja je bila sakrivena od postanja sveta«. (Rimljanima 16,25) On je otkrivenje načela koja su od večnosti bila temelj Božjeg prestola. Od samog početka Bog Otac i Hristos znali su za Sotonin otpad i čovekov pad izazvan delovanjem prevarne sile otpadnika. Bog nije uzročnik postojanja greha, ali je unapred video njegovo postojanje osiguravajući sredstvo kojim će se suprotstaviti ovoj strašnoj mogućnosti. Njegova ljubav prema svetu bila je tako velika da se On zavetovao da da svog jedinorodnog sina »da nijedan koji ga veruje ne pogine nego da ima život večni«. (Jovan 3,16)

Lucifer je rekao: »Više zvezda Božijih, podignuću presto svoj,… izjednačiću se s višnjim.« (Isaija 14, 13. 14) Međutim Hristos »koji, ako je i bio u obličju Božijemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom; nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči se nađe kao čovek.« (Filibljanima 2, 67)

To je bila dobrovoljna žrtva. Isus je mogao da ostane kraj svoga Oca. On je mogao da zadrži slavu Neba i poštovanje anđela. Međutim, On je izabrao da vrati skriptar u Očeve ruke, i siđe s prestola svemira da bi mogao da donese svetlost onima koji su u mraku i život onima koji ginu.

Pre gotovo dve hiljade godina s Neba, s Božjega prestola, čuo se glas tajanstvenog značenja: »Evo dođoh.« »Žrtava i darova nisi hteo, ali si mi telo pripravio… Evo dođoh, u početku knjige pisano je za mene, da učinim volju tvoju, Bože.« (Jevrejima 10, 5–7) U ovim rečima objavljeno je ispunjenje cilja koji je bio sakriven od večnih vremena. Hristos je bio spreman da poseti naš svet i da se utelovi. On kaže: »Ali si mi telo pripravio.« Da se pojavio u slavi koju je imao zajedno sa Ocem pre postanja sveta, mi ne bismo mogli da podnesemo svetlost Njegovog prisustva. Da bismo je mogli posmatrati a da ne poginemo, otkrivenje Njegove slave bilo je prigušeno. Njegova božanska priroda bila je obavijena ljudskom prirodom – nevidljiva slava bila je u vidljivom ljudskom obliku.

Ovaj veliki cilj bio je nagovešten u slikama i simbolima. Žbun koji je goreo, u kome se Hristos javio Mojsiju, otkrivao je Boga. Simbol izabran da prikaže Božanstvo bio je niski žbun, prividno bez privlačnosti. On je sakrivao Bezgraničnog. Svemilostivi Bog sakrivao je svoju slavu najjednostavnijom slikom, da bi Mojsije mogao da ga posmatra i živi. Tako je i u stubu od oblaka danju i stubu od ognja noću Bog održavao vezu sa Izrailjem, otkrivajući ljudima svoju volju i pružajući im svoju milost. Božja slava bila je prigušena, a Njegovo veličanstvo obavijeno velom, da bi slabi vid ograničenih ljudi mogao to da gleda. Tako je trebalo da Hristos dođe u »poniženom telu« (Filibljanima 3,21) »kao drugi ljudi«. /Filibljanima 2,7/ U očima sveta On nije imao lepote zbog koje bi Ga poželeli; ipak, bio je utelovljeni Bog, svetlost Neba i Zemlje. Njegova slava bila je obavijena velom. Njegova veličina i veličanstvo bili su sakriveni, da bi mogao da se približi tužnim ljudima izloženim iskušenju.

Bog je odredio Mojsiju za Izrael: »I neka mi načine svetinju, da među njima nastavam.« (2. Mojsijeva 25,8) I On je prebivao u Svetinji, usred svog naroda. Tokom celog njihovog zamornog lutanja kroz pustinju, simbol Njegovog prisustva bio je s njima. Tako je Hristos postavio svoj šator usred našeg ljudskog tabora. On je razapeo svoj šator kraj naših šatora, da bi mogao prebivati među nama i da bi nas upoznao sa svojim božanskim karakterom i životom. »I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu njegovu, slavu, kao jedinorodnoga od oca.« (Jovan 1,14)

Otkako je Isus došao da prebiva među nama, znamo da Bog poznaje naša iskušenja i saoseća s nama u našim žalostima. Svaki Adamov sin i kći može da shvati da je naš Tvorac prijatelj grešnicima. Jer, u svakoj nauci o milosti, u svakom obećanju radosti, u svakom delu ljubavi, u svakoj božanskoj privlačnoj sili koja se otkrila u Spasiteljevom životu na zemlji, mi vidimo da je »S nama Bog.«

Sotona predstavlja Božji zakon ljubavi kao zakon sebičnosti. On objavljuje da je nama nemoguće da poslušamo Njegova pravila. On okrivljuje Tvorca za pad naših praroditelja i sve patnje koje su nastale, navodeći ljude da Boga smatraju začetnikom greha, patnji i smrti. Isus je trebalo da razotkrije ovu prevaru. Kao jedan od nas, On je trebao da pruži primer poslušnosti. Zato je uzeo na sebe našu prirodu i prošao kroz naša iskustva. »Beše dužan u svemu da bude kao braća.« (Jevrejima 2,17) Ako bismo morali da snosimo bilo što od onoga što Isus nije podneo, Sotona bi na toj pojedinosti prikazao kako je Božja sila za nas nedovljna. Zbog toga je Hristos bio u »svačemu iskušan kao i mi.« (Jevrejima 4, 15) On je podneo svako iskušenje kome smo mi izloženi. On nije upotrebio nikakvu silu koja nije darežljivo ponuđena i nama u svoju korist. Kao čovek, suočio se sa iskušenjem i savladao ga u sili koja mu je data od Boga. On kaže: »Hoću činiti volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu.« (Psalam 40,8) Dok je hodio čineći dobro, isceljujući sve koje đavo beše nadvladao, On je jasno ukazivao ljudima na karakter Božjeg zakona i na prirodu svoje službe. Njegov život svedoči da je i nama moguće da na isti način poslušamo Božji zakon.

Svojom ljudskom prirodom Hristos je dodirnuo čovečanstvo; svojom božanskom prirodom bio je povezan s Božjim prestolom. Kao Sin čovečiji dao nam je primer poslušnosti; kao Sin Božji daje nam silu da poslušamo. Hristos je bio taj koji je iz grma na brdu Horiv progovorio Mojsiju govoreći: »JA SAM ONAJ KOJI JESTE… tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: koji JEST, on me posla k vama.« (2. Mojsijeva 3,14) Bio je to zalog Izrailjevog oslobođenja. Kad je došao »kao drugi ljudi« /Filibljanima 2,7/, On se predstavio ka JA SAM. Dete iz Vitlejema, krotiki i ponizni Spasitelj, Bog je koji se »javi u telu«. (1. Timotiju 3,16) A nama kaže: »JA SAM pastir dobri.« »JA SAM put, istina i život.« »Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.« (Jovan 10,11; 6,51; 14,6; Matej 28,18) JA SAM sigurnost svakog obećanja. JA SAM; ne plašite se. »S nama Bog« jemstvo je našeg oslobođenja od greha, sigurnost naše sile da poslušamo zakon Neba.

Ponizivši se da bi uzeo na sebe ljudsku prirodu, Hristos je otkrio karakter suprotan Sotoninom karakteru. međutim, On je sišao još niže na stazi poniženja. »Ponizio sam sebe postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove.« (Filibljanima 2,8) Kao što je prvosveštenik odlagao svoje prekrasne prvosvešteničke haljine i vršio službu u odeći od belog lana običnog sveštenika, tako je i Hristos uzeo obličje sluge i prineo žrtvu – sam Sveštenik, sam Žrtva. »On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemu našega mira radi.« (Isaija 53,5)

Sa Hristom se postupalo onako kako mi zaslužujemo, da bi se s nama postupalo kako On zaslužuje. On je bio osuđen zbog naših greha, u kojima nije imao udela, da bismo mi mogli biti opravdani Njegovom pravdom, u kojoj nemamo udela. Pretrpeo je smrt koja je bila naša, da bismo mogli primiti život koji je bio Njegov. »Ranom njegovom mi se iscelismo.«

Svojim životom i smrću, Hristos je postigao više nego što je samo obnovljenje onoga što je grehom bilo razoreno. Sotonina namera bila je da prouzrokuje večnu razdvojenost između Boga i čoveka; ali u Hristu mi smo se mnogo prisnije sjedinili sa Bogom nego što bi to bilo da nikada nismo pali. Time što je uzeo našu prirodu, Spasitelj se povezao sa čovečanstvom vezom koja se neće nikada raskinuti. On je povezan s nama kroz svu večnost. »Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao.« (Jovan 3, 16) On Ga je dao ne samo da ponese naše grehe i umre kao naša žrtva; On Ga je palom rodu dao. Da bi nas uverio u nepromenjivost svoje odluke o miru, Bog je dao svog jedinorodnog Sina da postane član ljudske porodice, da zauvek zadrži svoju ljudsku prirodu. To je zalog da će Bog ispuniti svoju reč. »Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu.« /Isaija 5,6/ Bog je usvojio ljudsku prirodu u ličnosti svog Sina i preneo je u najviše Nebo. »Sin čovečji« je taj koji deli presto svemira. »Sin čovečji« je taj čije će ime biti »divni, savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni«. (Isaija 9,6) JA SAM je Posrednik između Boga i čovečanstva, polažući svoje ruke na oboje. On koji je »svet, bezazlen, čist, odvojen od grešnika« ne stidi se nazvati nas braćom. (Jevrejima 7,26; 2,11) U Hristu su međusobno povezane zemaljska i nebeska porodica. Proslavljeni Hristos je naš brat. Nebo je obavijeno ljudskom prirodom, a ljudsko je privijeno nagradi Bezgranične ljubavi.

Bog o svom narodu kaže: »Kamenje u vencu će se podignuti u zemlji njegovoj. Jer koliko će biti dobro njegovo i kolika lepota njegova!« (Zaharija 9,16.17) Uzdizanje spasenih biće večno svedočanstvo o Božjoj milosti. »U vekovima koji idu« On će pokazati »preveliko bogatstvo blagodati svoje dobrotom na nama u Hristu Isusu.« »Da se… obznani poglavarstvima i vlastima na nebu mnogorazlična premudrost Božija, po naredbi vekova, koju učini i Hristu Isusu Gospodu našemu.« (Efescima 2,7; 3,10.11)

Hristovim delom otkupljenja opravdana je Božja vladavina. Svemogući je obznanjen kao Bog ljubavi. Sotonine optužbe su opovrgnute, a njegov karakter razotkriven. Pobuna se ne može ponovo podići. Nikada više greh ne može dospeti u Svemir. Kroz večna vremena svi će biti zaštićeni od otpada. Samopožrtvovnošću ljubavi stanovnici Neba i Zemlje povezani su neraskidivim vezama sa svojim Tvorcem.

Delo otkupljenja biće dovršeno. Na mestu na kome je greh obilovao, Božja milost se još više umnožila. Sama Zemlja, to polje za koje Sotona kaže da pripada njemu, ne samo da će biti izbavljena većće biti i uzvišena. Naš mali svet, pod prokletstvom greha jedina tamna mrlja u Njegovom veličanstvenom stvaranju, biće poštovana više od svih ostalih svetova u Božjem svemiru. Ovde, gde je Božji Sin prebivao u ljudskom telu, gde je Car slave živeo, patio i umro – ovde, kad sve bude On učinio novim, Božja skinija biće s ljudima i »živeće s njima, i oni će biti narod njegov, i sam Bog biće s njima Bog njihov«. (Otkrivenje 21,3) I kroz beskrajne vekove dok spaseni budu hodali u svetlosti samoga Boga, oni će Ga hvaliti za Njegov neizrecivi Dar, za – Emanuila, »S nama Bog.«

Ocenite ovaj post:
Glas Pisma
Izabrani narod

Related Posts