Čitaonica

"Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegovog..." Otkrivenje 14,7
Veličina fonta: +

Posvećenje

Posvećenje

Ovo poglavlje je zasnovano na Luki 2,21–38.

Otprilike četrdeset dana posle Hristovog rođenja, Josif i Marija su Ga odneli u Jerusalim da »ga metnu pred Gospoda« i prinesu žrtvu. To je bilo po jevrejskom zakonu, pa mu se Hristos kao čovekova zamena morao povinovati u svakoj pojedinosti. On je već bio podvrgnut obredu obrezanja, kao znaku Njegove poslušnosti zakonu.

Zakon je tražio da majka prinese jednogodišnje jagnje na žrtvu paljenicu i mladog goluba ili grlicu kao žrtvu za greh. Međutim, zakon je previđao da se od siromašnih roditelja koji nisu mogli da donesu jagnje, mogu da se prihvate u zamenu dve grlice ili dva mlada goluba, jednog za žrtvu paljenicu, a drugog za žrtvu za greh.

Žrtve koje su se prinosile Gospodu morale su da budu bez mane. Ove žrtve predstavljale su Hrista i iz njih se vidi da je i sam Isus bio bez ikakve telesne mane. On je bio »bezazleno i prečisto jagnje.« (1. Petrova 1,19) Njegov telesni sastav nije oštećen nikakvom manom; Njegovo telo bilo je snažno i zdravo. Celog svog života živeo je u skladu s prirodnim zakonima.

Posvećenje prvenaca potiče iz najstarijih vremena. Bog je obećao da će dati nebeskog Prvenca da spase grešnika. Svako domaćinstvo trebalo je da usvoji ovaj dar posvećujući svog prvenca. Prvenac je trebalo da bude posvećen svešteničkoj službi, kao Hristov predstavnik među ljudima.

Prilikom oslobođenja Izrailja iz Egipta, ponovo je data zapovest o posvećenju prvenaca. Dok su Izrailjeva deca bila u egipatskom ropstvu, Gospod je uputio Mojsija faranu, egipatskom caru, s porukom: »Ovako kaže Gospod: Izrailj je sin moj, prvenac moj. I kazah ti: pusti sina mojega da mi posluži. A ti ga ne hte pustiti; evo ja ću ubiti sina tvojega, prvenca tvojega.« (2. Mojsijeva 4,22.23)

Mojsije je predao svoju poruku; ali odgovor gordog cara je glasio: »Ko je Gospod da poslušam glas njegov i pustim Izrailja? Ne znam Gospoda, niti ću pustiti Izrailja.« (2. Mojsijeva 5,2) Gospod je znacima i čudima radio za svoj narod, šaljući strašne sudove na faraona. Na kraju, anđeo smrti dobio je nalog da ubije svakog prvenca od ljudi i stoke među Egipćanima. Da bi bili pošteđeni, Izrailjci su dobili uputstva da dovratnike namažu krvlju zaklanog jagnjeta. Svaka kuća morala je da bude obeležena, da bi anđeo kad dođe da izvrši svoj smrtonosni zadatak, mimoišao izrailjske domove.

Posle ove osude nad Egiptom Gospod je rekao Mojsiju: »Posveti mi svakog prvenca… i od ljudi i od stoke, jer je moje«; »od onoga dana kad pobih sve prvence u zemlji Egipatskoj, posvetih sebi svakoga prvenca u Izrailju od čoveka do živinčeta; moji će biti; ja sam Gospod.« (2. Mojsijeva 13,2;4 Mojsijeva 3,13) Pošto je uspostavljena služba u Šatoru od sastanka, Gospod je izabrao Levijevo pleme, umesto prvenaca iz celog Izrailja, da služe u Svetinji. Međutim, prvenca su još smatrali Gospodnjim vlasništvom i zato je trebalo da bude otkupljen.

Tako je zakon o posvećenju prvenca postao vrlo značajan. Iako je bio uspomena na Gospodnje čudesno izbavljenje Izrailjeve dece, on je prikazivao još veće oslobođenje koje će izvojevati jedinorodni Božji Sin. Kao što je krv, kojom su bili poprskani dovratnici, spasila prvence u Izrailju, tako Hristova krv ima moć da spasi svet.

Kakvo je značenje tada imalo Hristovo posvećenje! Ali sveštenik nije video kroz zavesu; on nije čitao tajnu iza nje. Posvećenje dece bilo je uobičajena slika. Iz dana u dan sveštenik je primao novac za otkup kad su deca posvećivana Gospodu. Iz dana u dan on je rutinski radio svoj posao, obraćajući malo pažnje na roditelje ili decu, osim kad je zapazio neki nagoveštaj bogatstva ili visokog položaja roditelja. Josif i Marija bili su siromašni; kad su došli sa svojim Detetom, sveštenici su videli samo čoveka i ženu odevene kao Galilejce, u najskromnijoj odeći. U njihovom izgledu nije bilo ničega što je privlačilo pažnju i oni su prineli dar predviđen za siromašnije slojeve.

Sveštenik je započeo obred svog obaveznog zadatka. Uzeo je Dete u naručje i držao ga pred oltarom. Kad ga je vratio u majčino naručje, upisao je ime »Isus« u svitak prvenca. Dok je držao Dete u svom naručju, nije ni slutio da je to Veličanstvo Neba, Car slave! Sveštenik nije ni pomislio da je ovo Dete Onaj o kome je Mojsije pisao: »Gospod Bog vaš podignuće vam proroka iz vaše braće, kao mene; njega poslušajte u svemu što vam kaže.« (Dela 3,22) On nije mislio da je ovo Dete Onaj čiju je slavu Mojsije želeo da vidi. Međutim, na sveštenikovim rukama leži Onaj koji je veći od Mojsija; i kad je zapisao ime Deteta, zapisao je ime Onoga koji je bio temelj celokupnog jevrejskog načina života. Ovo ime predstavljalo je smrtnu presudu u svemu tome jer je sistem žrtava i darova zastareo; simbol je gotovo dostigao svoju pravu sliku, sen svoje stvarnosti.

Slava Božje prisutnosti, napustila je Svetinju, ali u Detetu iz Vitlejema bila je zaklonjena slava pred kojom se anđeli klanjaju. Ovo nesvesno Dete, bilo je obećani potomak, na koga je ukazivao prvi oltar na vratima Edema. To je bio Mesija, Knez mira. On je bio Onaj koji se objavio Mojsiju: JA SAM. To je bio Onaj koji je u stubu od oblaka i ognja bio vođa Izrailju. To je bio Onaj o kome su već od davnina prorokovali videoci. On je bio Čežnja svih naroda, Koren i Izdanak Davidov, i sjajna zvezda Danica. Ime ovog bespomoćnog Deteta, upisanog u svitak Izrailja, što ga je proglasilo našim bratom, bilo je nada palog ljudskog roda. Dete za koje je plaćena otkupnina bilo je Onaj koji će platiti otkup za grehe celog sveta. On je bio pravi Prvosveštenik »nad domom Božjim«, Poglavar koji »ima večno sveštenstvo«, Posrednik »S desne strane prestola veličine na visini«. (Jevrejima 10,21; 7,24;1,3)

Duhovno treba duhovno da »se razgleda«. Božji Sin je posvećen u Hramu za posao koji je došao da izvrši. Sveštenik ga je posmatrao kao što bi posmatrao svako drugo dete. Međutim, iako nije video niti osećao nešto neobično, Božji čin u davanju Sina svetu bio je prepoznat. Ova prilika nije prošla a da Hrista neko ipak nije prepoznao. »I gle, beše u Jerusalimu čovek po imenu Simon, i taj čovek beše pravedan i pobožan, koji čekaše utehe Izrailjeve, i Duh sveti beše u njemu. I njemu beše sveti Duh kazao da neće videti smrti dok ne vidi Hrista Gospodnjega.« /Luka 2,25.26/

Kad je Simeun ušao u Hram, video je jednu porodicu kako prikazuje dete pred sveštenikom. Njihova spoljašnjost govorila je o siromaštvu; ali Simeun je shvatio upozorenja Duha i bio duboko osvedočen da je Dete koje je prikazano pred Gospodom Uteha Izrailjeva, Onaj koga je želeo da vidi. Začuđenom svešteniku Simeun je izgledao kao zanesenjak. Dete je vraćeno Mariji, a on Ga uzima u naručje da ga prikaže pred Bogom, dok je radost koju dotada nikada nije osetio ispunjavala njegovu dušu. Dok je podizao malog Spasitelja prema Nebu, rekao je: »Sad otpuštaš s mirom slugu svojega, Gospode, po reči svojoj; jer videše oči moje spasenje tvoje, koje si ugotovio pred licem sviju naroda, videlo, da obasja neznabošce i slavu naroda tvojega Izrailja.« /Luka 2,29,30/

Proročki duh počivao je na ovom Božjem čoveku, i dok su Josif i Marija stajali tu kraj njega, čudeći se njegovim rečima, on ih je blagoslovio i rekao Mariji: »Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti (a i tebi samoj probošće nož dušu), da se otkriju misli mnogih srca.« /Luka 2,34.35/

Ušla je takođe i proročica Ana potvrđujući Simeunovo svedočanstvo o Hristu. Dok je Simeun govorio, njeno lice bilo je ozareno Božjom slavom i ona je izlivala zahvalnost koju je srce osećalo što joj je dopušteno da vidi Hrista Gospoda.

Ovi ponizni poštovaoci Boga nisu uzalud proučavali proročanstva. Međutim, oni koji su se nalazili na položajima vladara i sveštenika u Izrailju, iako su pred sobom imali dragoceno kazivanje proroštva, nisu išli Gospodnjim putem i njihove oči nisu bile otvorene da vide Svetlost života.

Tako je to još i danas. Verske vođe i oni koji služe u Božjem domu često ne razlikuju događaje na koje je usmerena pažnja celoga neba, i oni nezapaženo prolaze. Ljudi priznaju Hrista u istoriji, ali se okreću od živoga Hrista. Hristos, koji u svojoj Reči poziva na samopožrtvovnost, preko siromašnih i napaćenih koji traže pomoć i preko pravednih koji su upućeni na siromaštvo, trud i poniženje, nije ništa spremnije prihvaćen danas nego pre osamnaest vekova.

Marija je razmišljala o Simeunovom otvorenom i dalekosežnom proročanstvu. Dok je u svom naručju gledala Dete i sećala se reči koje su izgovorili Vitlejemski pastiri, bila je ispunjena radošću, zahvalnošću i blistavom nadom. Simeunove reči podsetile su je na Isaijino proročko kazivanje: »Ali će izaći šibljika iz stabla Jesejeva, i izdanak iz korena njegove izniknuće. I na njemu će počivati duh Gospodnji, duh mudrosti i razuma, duh saveta i sile, duh znanja i straha Gospodnjeg… I pravda će mu biti pojas po bedrima, i istina pojas po bocima.« »Narod koji hodi u tami videće videlo veliko, i onim koji sede u zemlji gde je smrtni sen zasvetleće videlo… Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni.« (Isaija 11,1–5:9,2–6)

Ipak, Marija nije shvatila Hristovu misiju. Simeun je prorokovao o Njemu kao o videlu koje će obasjavati neznabošce, kao o slavi Izrailjevoj. Na taj način anđeli su objavili Spasiteljevo rođenje kao radosnu vest svim narodima. Bog je težio da ispravi skučeno jevrejsko shvatanje o Mesijinom delu. On je želeo da ljudi u Njemu gledaju ne samo oslobodioca Izrailja već Spasitelja sveta. Međutim, proći će mnogo godina dok je i Isusova majka shvatila Njegovu misiju.

Marija je očekivala Mesijinu vladavinu na Davidovom prestolu, ali nije videla krštenje patnjom koji će ga zadobiti. Simeun je otkrio da Mesija neće proći kroz ovaj svet bez prepreka. Rečima upućenim Mariji: »A i tebi samoj probošće nož dušu«, Bog je u svojoj nežnoj milosti nagovestio Isusovoj majci veliku bol koju je zbog Njega počela da podnosi.

»Gle,« rekao je Simeun, »ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti.« Oni koji žele da se ponovo podignu moraju pasti. Mi moramo pasti na Stenu i razbiti se pre nego što se podignemo u Hristu. Sebičnost se mora oboriti, oholost se mora poniziti ako želimo da upoznamo slavu duhovnog carstva. Jevreji nisu želeli da prihvate čast koja je dostignuta u poniznosti. Zato i nisu mogli da prime svoga Iskupitelja. On je bio znak protiv koga se govorilo.

»Da se otkriju misli mnogih srca.« U svetlosti Spasiteljevog života, otkrivaju se srca svih, počevši čak od Tvorca pa do kneza tame. Sotona je prikazivao Boga kao sebičnog i surovog, kao Onoga koji polaže pravo na sve, a ništa ne daje; koji traži službu od svih svojih stvorenja za sopstvenu slavu, a ne podnosi nikakvu žrtvu za njihovo dobro. Međutim, darovanje Hrista otkriva Očevo srce. To svedoči da su Božje misli za nas »misli dobre a ne zle«. (Jeremija 29,11) To pokazuje da dok je Božja mržnja prema grehu jaka kao smrt, Njegova ljubav prema grešniku jača je od smrti. Budući da je uzeo na sebe naše spasenje, On neće poštedeti ništa – ma koliko Mu to bilo drago – što je neophodno za izvršenje Njegovog dela. Nijedna istina potrebna za naše spasenje nije uskraćena, nijedno čudo milosti nije znamereno, nijedno božansko sredstvo nije ostalo neupotrebljeno. Naklonost dolazi za naklonoću, a dar za darom. Cela nebeska riznica otvorena je onima koje On želi da spase. Skupivši sva bogatstva svemira i otkrivši sve izvore neizmerne sile, On ih sve predaje u Hristove ruke i kaže: Sve je ovo za čoveka. Upotrebi ove darove da ga uveriš da ni na Zemlji ni na nebu ne postoji veće ljubavi od moje! Svoju najveću sreću on će naći u ljubavi prema Meni.

Na golgotskom krstu sučelile su se ljubav i sebičnost. Njihova pojava dostigla je ovde svoj vrhunac. Hristos je živeo da teši i blagoslilja, a Sotona je usmrtivši Ga pokazao svu opakost svoje mržnje prema Bogu. On je jasno pokazao da je stvarni cilj njegove pobune zbacivanje Boga s prestola i uništenje Onoga preko koga se pokazala Božja ljubav.

Hristovim životom i smrti otkrile su se i misli ljudi. Od jasala do krsta, Hristov život bio je poziv na potčinjavanje sebe i zajednicu u patnjama. On je skinuo koprenu s ljudskih ciljeva. Isus je došao s nebskom istinom i svi koji su slušali glas Svetog Duha bili su privučeni k Njemu. Oni koji su služili sebi samima pripadali su Sotoninom carstvu. Svojim odnosom prema Hristu svi će pokazati na kojoj se strani nalaze. Na taj način, svaki izriče sebi presudu.

Na dan završnog suda, svaka izgubljena duša shvatiće prirodu svog odbacivanja istine. Prikazaće se krst, a njegovo pravo značenje uvideće svaki um koji je bio zalepljen prestupom. Pred prizorom Golgote i njene tajanstvene Žrtve, grešnici će stajati osuđeni. Biće odbačen svaki lažni izgovor. Ljudsko otpadništvo pojaviće se u svom užasnom karakteru. Ljudi će videti što su izabrali. Svako pitanje istine ili zablude u dugoj borbi biće objašnjeno. Pred sudom svemira Bog će stajati čist od krivice za postojanje ili trajanje zla. Pokazaće se da božanski propisi nisu prouzrokovali greh. U Božjoj vladavini nije bilo mane, nije bilo nikakvog razloga za nezadovoljstvo. Kad se otkriju pomisli svakoga srca, tada će se i verni i buntovnici sjediniti u objavljivanju: »Pravedni su i istiniti putovi tvoji, care svetih. Ko se neće bojati tebe, Gospode i proslaviti ime tvoje?… jer se tvoji sudovi javiše.« (Otkrivenje 15,3.4)

Ocenite ovaj post:
Jer vam se danas rodi Spas
Ključ istorije

Related Posts