Čitaonica

"Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegovog..." Otkrivenje 14,7
Veličina fonta: +

Izabrani narod

Izabrani narod

Više od hiljadu godina jevrejski narod očekivao je Spasiteljev dolazak. U ovaj događaj on je polagao najsvetlije nade. U pesmi i proročanstvu, u crkvenom obredu, u domaćoj molitvi, on je kao dragocenost čuvao Njegovo ime. A ipak, prilikom Njegovog dolaska, nije Ga prepoznao. Ljubljeni na Nebu za njega je bio »kao koren iz suve zemlje«. U Njega »ne bi obličja« i on nije zapazio na Njemu nikakvu lepotu da bi Ga poželeo. »K svojima dođe, i svoji ga ne primiše.« (Isaija 53,2; Jovan 1,11)
Ipak, Bog je izabrao Izrailja. On ga je pozvao da među ljudima sačuva poznanje Njegovog zakona, simbola i proročanstva koji su ukazivali na Spasitelja. On je želeo da ovaj narod bude kao vrelo spasenja za ovaj svet. To što je Avram bio u zemlji svog prebivanja, Josif u Egiptu, a Danilo na vavilonskom dvoru, to je jevrejski narod trebalo da bude među narodima. On je trebalo da otkrije Boga ljudima.
Kad je pozvao Avrama, Gospod je rekao: »Blagosloviću te… i ti ćeš biti blagoslov… i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji.« (1. Mojsijeva 12,2.3) Isto učenje ponavljali su i proroci. Iako je Izrailj bio opustošen ratom i ropstvom, ipak je ostalo obećanje koje mu je bilo dato: »Ostatak će Jakovljev biti usred mnogih naroda kao rosa od Gospoda i kao sitan dažd po travi, koja ne čeka čoveka niti se uzda u sinove čovečije.« (Mihej 5,7) U vezi s Hramom u Jerusalimu, Gospod je preko Isaije izjavio: »Jer će se dom moj zvati dom molitve svim narodima.« (Isaija 56,7)
Međutim, Izrailjci su svoje nade usmerili na svetovnu veličinu. Od vremena njihovog ulaska u Hanansku zemlju, oni su se udaljili od Božjih zapovesti i pošli putevima neznabožaca. Bog im je uzalud slao opomene preko svojih proroka. Uzalud su podnosili kazne neznabožačkog ugnjetavanja. Svaku reformu pratio je sve dublji otpad.
Da je Izrailj bio veran Bogu, On bi mogao da postigne svoj cilj njihovim uvažavanjem i uzdizanjem. Da su hodili putevima poslušnosti, On bi ih uzdigao »nad sve narode, koje je stvorio hvalom, imenom i slavom«. »I videće svi narodi na zemlji«, rekao je Mojsije, »da se ime Gospodnje prizva na tebe, i bojaće se tebe.« »Narodi kad čuju sve ove uredbe«, reći će, »samo je ovaj veliki narod mudar i razuman.« (5. Mojsijeva 26,19; 28,10; 4,6) Međutim, zbog njihovog neverstva, Božja namera mogla se ostvariti samo kroz neprekidne patnje i poniženja.
Oni su odvedeni u vavilonsko ropstvo i rasejani po zemljama neznabožaca. U nevolji mnogi su obnovili svoju vernost Njegovom zavetu. Dok su vešali svoje harfe o vrbe i plakali za svetim Hramom koji je opusteo, svetlost istine blistala je iz njih i saznanje o Bogu širilo se među narodima. Neznabožači sistemi žrtava bili su izopačenje onog sistema koji je Bog uspostavio; mnogi iskreni posmatrači neznabožačkih obreda učili su od Jevreja značenje božanski uspostavljene službe i u veri usvojili obećanje o Iskupitelju.
Mnogi izgnanici trpeli su progonstvo. Nije bio mali broj onih koji su izgubili svoj život zato što su odbili da pogaze Subotu i poštuju neznabožačke praznike. Kad su se idolopoklonici digli da unište istinu, Gospod je doveo svoje sluge pred lice careva i vladara, da bi oni i njihov narod mogli primiti svetlost. Mnogo puta najveći vladari dovedeni su dotle da proglase nadmoćnost Boga koga su njihovi jevrejski robovi obožavali.
Vavilonskim ropstvom Izrailjci su delotvorno lečeni od službe rezanim likovima. U toku vekova koji su sledili oni su patili od ugnjetavanja neznabožačkih neprijatelja, sve dok nisu stekli čvrsto uverenje da njihov napredak zavisi od poslušnosti Božjem Zakonu. Međutim, kod mnogih poslušnost nije potekla iz ljubavi. Pobuda je bila sebična. Oni su samo spoljašnjim znacima kao sredstvima za postizanje nacionalne veličine, služili Bogu. Oni nisu postali svetlost svetu, već su se da bi izbegli iskušenje idolopoklonstva, zatvorili prema svetu. U uputstvima datim Mojsiju, Bog je ograničio njihovo druženje sa idolopoklonicima, ali je ovo učenje bilo pogrešno protumačeno. Njegova je namera bila da ih zaštiti od preuzimanja neznabožačkih običaja. Međutim, ono je iskorišćeno za podizanje zida odvajanja između Izrailja i drugih naroda. Jevreji su smatrali Jerusalim svojim Nebom, i zaista su bili ljubomorni što Gospod pokazuje svoju milost i prema neznabošcima.
Posle povratka iz Vavilona velika pažnja bila je posvećena verskom vaspitanju. Svuda po celoj zemlji građene su sinagoge u kojima su sveštenici i kniževnici tumačili Zakon. Takođe su osnivane i škole u kojima su se zajedno sa umetnošću i naukom, predavala i načela pravde. Ali ove ustanove su se izopačile. Za vreme ropstva mnogi ljudi prihvatili su neznabožačke pojmove i običaje i uneli ih u svoju versku službu. U mnogo čemu oni su se prilagodili običajima idolopoklonika.
Pošto da su se udaljili od Boga, Jevreji su u velikoj meri izgubili iz vida učenje o obrednoj služni. Ovu službu zasnovao je sam Hristos. Svakim svojim delom, ona je predstavljala Njega i bila puna životne snage i duhovne lepote. Međutim, Jevreji su izgubili duhovni život koji je proistekao iz njihovih obreda čvrsto se držeći mrtvih formi. Pouzdali su se u same žrtve i obrede, umesto da su se oslanjali na Onoga na koga su te žrtve ukazivale. Da bi popunili mesto onoga što su izgubili, sveštenici i rabini umnožavali su svoje sopstvene zahteve, i što su bivali stroži, sve manje se otkrivala Božja ljubav. Svoju svetost merili su mnoštvom svojih obreda, dok su njihova srca bila ispunjena gordošću i licemerstvom.
Sa svim njihovim detaljnim i tegobnim propisima Zakon se nije mogao držati. Oni koji su želeli da služe Bogu i koji su se trudili da poštuju rabinska pravila, mučili su se pod teškim bremenom. Oni nisu mogli imati mira od optužbi nemirne savesti. Tako je Sotona obeshrabrivao narod, umanjivao njegovo razumevanje o Božjem karakteru i izvrgao preziru izrailjsku veru. On se nadao da će dokazati tvrdnju koju je postavio prilikom pobune na Nebu – da su Božji zahtevi nepravedni i da se ne mogu ispuniti. »Čak i Izrailj«, izjavio je on, »ne drži Zakon.«
Iako su želeli dolazak Mesije, Jevreji nisu pravilno razumeli Njegovu misiju. Oni nisu tražili oslobođenje od greha, već oslobođenje od Rimljana. Očekivali su Mesiju da dođe kao osvajač, da slomi silu tlačitelja i uzdigne Izrailj do svetskog carstva. Tako je bio pripremljen put da odbace Spasitelja.
U vreme Hristovog rođenja, narod je bio ugnjetavan vladavinom stranih gospodara i razdiran unutrašnjim razmiricama. Jevrejima je bilo dopušteno da zadrže neki oblik samostalne uprave, no ipak ništa nije moglo da prikrije činjenicu da su bili pod rimskim jarmom ili da su se pomirili sa ograničavanjem svoje moći. Rimljani su polagali pravo da imenuju i opozivaju prvosveštenika, tako se do ove službe često dolazilo prevarom, podmićivanjem, pa čak i ubistvom. Na taj način sveštenstvo je postajalo sve izopačenije. Uprkos tome, sveštenici su još uvek zadržali veliku moć koju su iskorištavali za ostvarenje sebičnih i najamničkih ciljeva. Narod je bio izložen njihovim nemilosrdnim zahtevima, a i Rimljani su ih teško oporezivali. Takvo stanje prouzrokovalo je silno nezadovoljstvo. Narodne bune bile su učestale. Pohlepa i nasilje, nepoverenje i duhovna ravnodušnost razjedali su i samo srce nacije.
Mržnja prema Rimljanima, nacionalni i duhovni ponos naveli su Jevreje da se još strože pridržavaju svojih bogoslužbenih formi. Sveštenici su nastojali da održe ugled svoje svetosti i preteranom pažnjom prema verskim obredima. Narod u svom mraku i pod teretom, a vladari žedni vlasti, čeznuli su za dolaskom Onoga koji će pobediti njihove neprijatelje i obnoviti Izrailjsko carstvo. Oni su proučavali proročanstva, ali bez duhovnog sagledavanja suštine. Tako su prevideli delove Pisma koji ukazuju na poniženje Hristovog prvog dolaska, a pogrešno primenjivali one koji govore o slavi Njegovog drugog dolaska. Oholost je zamračila njihovu viziju. Oni su tumačili proročanstvo u skladu sa svojim sebičnim željama.

Ocenite ovaj post:
S nama Bog
Vera reformatora

Related Posts