Čitaonica

"Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njegovog..." Otkrivenje 14,7
Veličina fonta: +

Da li čovek koji je stvoren prema Božjem obličju poseduje besmrtnu dušu?

Da li čovek koji je stvoren prema Božjem obličju poseduje besmrtnu dušu?

Odakle potičemo? Ko smo? Šta je smisao našeg života? Kakva nas budućnost čeka? To su pitanja koja nam se uvek iznova nameću. Na ova pitanja postoje samo dva tumačenja: ili je čovek slučajna skupina atoma, koju je oblikovala beskrajna igra slučaja tokom miliona godina, ili je on, zajedno sa živom i neživom prirodom, delo Stvoritelja, neizmernog u mudrosti, sili i ljubavi.

Biblija, koja je istinskom hrišćaninu temelj vere i života, upoznaje nas sa Stvoriteljem, otkriva nam kako je postao čovek i govori nam o njegovoj večnoj sudbini.

Prvi biblijski izveštaj upoznaje nas s činjenicom da su nebo i Zemlja sa svojim stanovnicima akt Božje stvaralačke moći:»U početku stvori Bog nebo i zemlju.« (1. Mojsijeva 1,1)
»Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovih sva vojska njihova. . . Jer on reče, i postade; on zapovedi, i pokaza se.« (Psalam 33,6.9)

U prvom poglavlju 1. knjige Mojsijeve pošto je opisano oblikovanje Zemlje i stvaranje biljnog i životinjskog sveta, opisuje se i stvaranje prvog čoveka:
»Potom reče Bog: da načinimo čoveka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih.« (1. Mojsijeva 1,26.27)

U drugom poglavlju iste knjige zapisana je ponovljena istorija o stvaranju, obogaćena poniranjem u određene i veoma značajne pojedinosti. Tu je opisano postanje čoveka, ali i njegova struktura:
»A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.« Isti tekst u prevodu koji je izdala »Stvarnost« glasi ovako: »Jahve, Bog, načini čovjeka od praha zemaljskoga i u nosnice mu udahnu dah života. Tako postane čovjek živa duša.« (Postanak 2,7)

Ovaj kratki izveštaj ističe ne samo vezu koja postoji između Boga i čoveka već ističe sve što je moguće utvrditi o postanku čoveka i njegove strukture:
1. Čovek je sastavljen od dva elementa — prah zemaljski i dah života.
2. On je spoj ovih dvaju elemenata.
3. Čovekovo osnovno obeležje označeno je činjenicom da je on »duša živa«, tj. živo biće.

U izveštaju o stvaranju čoveka ističu se tri grupe reči na kojima je potrebno da se zadržimo, a to su: »dah života«, »duša živa« i »poobličju Božjemu«.
Ni u jednoj od ove tri grupe reči ne spominje se izraz besmrtnost ili besmrtna duša. Međutim, ipak postoji veoma rasprostranjeno mišljenje da je Bog stvorio čoveka s besmrtnom dušom. Pristalice tog mišljenja smatraju da je Bog stvorio čoveka besmrtnim, jer ga je stvorio »po obličju svojemu«, a Bog je besmrtan.

Nadahnuti izveštaj četiri puta spominje da je Bog stvorio čoveka na svoju sliku ili po svom obličju (1. Mojsijeva 1,26.27; 5,1; 9,6). V 1. Mojsijevoj ili knjizi Postanka nemamo odrećenu izjavu koja bi nam bliže objasnila u čemu je Bog stvorio čoveka prema svojoj slici - obličju. Apostol Pavle daje u tom pogledu objašnjenje kad kaže: »I obučete u novog čoveka, koji je sazdan po Bogu u pravdi i u svetinji istine.« (Efescima 4,24) Čovek je stvoren kao čisto, pravedno i sveto biće. U moralnom pogledu čovek je bio Božja slika.

Učiti i verovati da je čovek stvoren kao besmrtno biće zato što je stvoren prema slici besmrtnog Boga, nema nikakve logične osnove. Ako bismo verovali da je čovek besmrtan zato što je ovako stvoren, onda bismo takođe morali verovati da je čovek svemoguć, sveznajuć i svuda prisutan, jer je Bog svemoguć, sveznajuć i svuda prisutan. Svakome je jasno da je to apsurd. U Svetom pismu se čoveku nigde ne pridaje atribut besmrtan. Taj atribut daje se jedino Bogu koji je »car nad carevima i gospodar nad gospodarima, koji sam ima besmrtnost«. (1. Timotiju 6,15.16)

Nema zdrave logične osnove, a još manje biblijskog temelja, tvrditi da je Bog, stvarajući čoveka »prema svom obličju«, obdario ga jednom svojom osobinom - besmrtnošću, a da ga u isto vreme nije obdario drugim božanskim osobinama, osim ako bi to negde izričito izjavio. Takve izjave nema u Svetom pismu. Nema, dakle, razloga verovati da je besmrtnost jedina božanska osobina data čoveku, kad je svima jasno da čovek ne poseduje druge nerazdvojne osobine Boga.

Razmotrimo sada drugu grupu reči - »dah života«.
Bog je načinio čoveku telo od »praha zemaljskoga«, udahnuo mu je u nos »dah života«, i tako je čovek postao »živa duša«. Izveštaj ne kaže da je Bog udahnuo čoveku besmrtnu dušu. Udahnuo mu je »dah života«.
Izrazi »dah života«, »dah Božji«, »duh Božji« ili »duh« označavaju, kad je reč o sastavu ili postanku čoveka, jedno isto načelo, isti princip života - besvesnu oživljujuću silu, koja je Božji dar:
»Kad bi On dah svoj u se povukao, kad bi čitav svoj duh k sebi vratio, sva bića bi odjednom izdahnula, i u prah bi se pretvorio čovjek.« (Knjiga o Jobu 34,14.15 - Stvarnost)
»Duh Božji stvorio me je, i dah svemogućega dao mi je život.« (Knjiga o Jovu 33,4)
»Dah« i »duh« znače životni princip, i ovde se upotrebljavaju kao reči slične po značenju.
Karakteristika jevrejske poezije, kojoj pripada i Knjiga o Jovu, jesu takozvani paralelizmi: u drugom stihu samo drugim izrazima ponavljaju se misli iskazane u prvom stihu. To se vidi iz dvaju navedenih citata.
Izrazi »dah Božji« i »duh« imaju isto značenje.

U času smrti, koja je obrnuti proces od procesa stvaranja, Bog uzima čoveku »dah«, ili »duh«, i čovek se opet vraća u prah od koga je načinjen:
»I vrati se prah u zemlju kao što je bio, a duh se vrati Bogu koji ga je dao.« (Propovednik 12,7)
Živi čovek u kome je »dah života« ili »duh«, ne poseduje time besmrtnost, jer je taj »dah života« u njemu samo za izvesno vreme, a ne za večnost. U času smrti dah mu se oduzima, i čovek odlazi u grob, vraća se u prah:
»Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju: taj dan propadnu sve pomisli njegove.« (Psalam 146,4)
»Duša živa«. - Šta znači izraz »duša živa«? Znači li ovaj izraz isto što i »besmrtna duša«? Nipošto! »Živa duša« nije neko odvojeno biće koje bi se uselilo u beživotno telo. Kako je čovek stvoren? Bog je u beživotno telo udahnuo dah života, životnu silu, i tako je čovek postao živa duša, individualno biće. »Dah« ili »duh« u Bibliji se nikada ne izjednačuje s »dušom«. »Duša« je sam čovek, a »dah« je sastavni deo čoveka.

Da izraz »živa duša« ne znači i »besmrtna duša« proizlazi i iz činjenice da se tim izrazom označavaju i stvorenja niža od čoveka. Četiri puta jevrejski izraz (duša) odnosi se na niža stvorenja - životinje pre nego što je primenjen i na čoveka:
»Potom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše . . . I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču . . . Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim. A svemu zverinju zemaljskom .. . i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu.« (1. Mojsijeva 1,20.21.24.30)

Udahnjivanjem životnog daha čovek je postao živa duša ili biće. Srce je počelo da mu kuca, krv teče, mozak misli, a životni procesi se odvijaju.
Prilikom smrti dešava se obrnut proces - Bog uzima od čoveka životni dah, srce prestaje da kuca, tok krvi se zaustavlja, um prestaje da deluje i životni procesi se gase. Čovek se vraća u prah, u isto beživotno stanje odakle je došao.

Napominjemo da čovek nije stvoren za to da umre, već da večno živi. Međutim, on nije stvoren besmrtan. Stvoren je s mogućnošću da to postane, a da bi to mogao postati, prema svom Stvoritelju trebalo je da pokaže potpuno poverenje i poslušnost. Na žalost, prvi čovek nije izdržao probu vernosti i poslušnosti. Prestupio je izričitu Božju zapovest, odvojio se od Boga, izvora života, i postao rob greha koji donosi tragične posledice: »Jer je plata za greh smrt . . .« (Rimljanima 6,23)
Za palog čoveka ipak postoji nada. Bog se u svojoj neizmernoj ljubavi pobrinuo za čovekovo spasenje. »Jer Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.« (Jovan 3,16)

Čovek umire prvom prirodnom smrću zbog Adamovog greha: » . .. kao što kroz jednog čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše.« (Rimljanima 5,12) Iako po Adamu svi umiremo prvom ili prirodnom smrću, ne moramo umreti drugom ili večnom smrću. Po Hristu možemo biti naslednici besmrtnosti ili večnog života. To ćemo postati ako u ovom životu izaberemo Božji put, život u skladu s Božjom voljom; ako dopustimo da Hristos svojom rečju i svojim Duhom obnovi u nama Božju sliku, Božji moralni karakter, i ako u stalnoj zajednici s Hristom istrajemo u dobrim delima i u svetom življenju do kraja (Rimljanima 2,6-8).

Ocenite ovaj post:
Slučaj za Hrista - igrani i dokumentarni film
Martin Luter - 500 GODINA od REFORMACIJE

Related Posts